Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Veličam ovu ljubav, kao i prethodnu. Veličam to osećanje, kao da je jedino. Kao da samo ja volim, kao da sam samo ja zaljubljen. Često vidim tvoju sliku. Ne sanjam te. Više onako maštam o nama. I shvatih, kako mi lepota sve manje znači. To je možda bedno, možda plašljivo, nesigurno. Ali shvatih kako razumem sve te tvoje misli i pomisli. Shvatih kako nisi najlepša, ali si najbolja. A to je mnogo više od toga. Da si tog dana bila najlepša, verovatno bih poludeo. A možeš. Možeš biti i najlepša i najbolja. Evo bog nas stvori ovde u istom kraju, tako blizu a tako daleko. Sad znam zašto sam ljubio preko žice. Manja je odgovornost. Možeš uvek da pobegneš, da se ne javiš, izbrišeš friendship, ispariš. A evo ti si tu, spavaš, par kilometara kao par godina. I ne bih mogao da ti kažem volim te. Pre bih ćutao. I shvatih kako sam jak. Kako mi sin, ćerka nije nešto najbitnije. Nemam ih. I ne bih se usudio. Mislio sam da je to lako. Ako im ne mogu pružiti sve što treba, pa što da ih zloupotrebim. Ti si mi rekla kako ne želiš više da rađaš. Pa dobro. Ne želim ni ja više da se udvaram svakoj na koju naletim. Ali mi je teško što se više ne osloniš na mene. Mogao bih ja i sa nekom drugom. Ipak među nama nije bilo ničega. Ali neću. Neću kući dovoditi ni jednu. Neću voleti, možda neću ni ljubiti. A boleće me. Toliko me boli, kao da sam te ja povredio. Ti bi me verovatno pocenila, ako bih ti rekao da mogu prihvatiti tvog sina. Možda bi pomislila, dobar je, napaćena duša. A zar ti nisi? Zar se ne kaješ što ti ljubav nije dala sve? Kao što se ja kajem što nisam neko drugi, nego baš ja. Ali nismo mogli da biramo. Ljudi će uvek pričati razne priče, ove, one. Ali ja ću uvek tražiti tvoj pogled i biti tu kada ti zatrebam.

Možda bih mogao da ti kažem, volim te. Ali šta bi ti to značilo. Da li bi to shvatila kao čežnju ili poziv na seks. Šta bi posle bilo? Da li bi to volim te isto značilo. Ne, ja samo želim da budeš tu kraj mene. Da delimo ono što imamo a imamo. Da nađemo ono što nemamo. A možemo. Ja samo želim da te gledam, da se smešimo. Da ostanemo bar još malo luckasti. Kad se sve pretopi u ozbiljnost, kad emocije sakrijemo duboko u sebi, kako ih posle naći, izvući. Kako verovati ponovo srcu, kad sve jače boli. Dali pognuti glavu i slušati nju. Otaljati život, onako bez smisla. Raditi, ovo, ono. Ali ti osećaji nikada neće nestati. Oni će nas uvek pratiti, kao što od sebe ne možemo pobeći. Kajanje uvek postoji. Nekom danas, nekom sutra. Zbog ovog ili onog. Ali to samo mi dišemo i prolazi nam dan, dolazi neki novi. Naše igre su sve bezdušnije. Ja umesto da te čuvam, ja bežim od tebe. Možda se tako spasavam. I lagao sam, kao i svi. Ali sam uvek mislio ispravno i iskreno. I evo sad sebe uhvatih da želim nešto da napišem. Ali to ne bi bilo u skladu sa prethodnom rečenicom, jer ne bi bila laž. Ali znaj da sudbinu biramo sami. A usput nam se mnogo toga desi, obično neplaniranog. Kao što nisam ni ja planirao da te sretnem. Kao što nisam planirao da te držim za ruku. A ipak jesam. I nekada su mi rekli: "Ti se nikad nećeš promeniti." To me je tad vređalo. Sada ne. Jer znam da ne treba da se menjam. Mogu doći kod tebe i po kiši i po snegu, mogu doći u mrak ili jutro. Mogu te videti, poljubiti. Ali ne znam gde ću posle.