Možda bih mogao da ti kažem, volim te. Ali šta bi ti to značilo. Da li bi to shvatila kao čežnju ili poziv na seks. Šta bi posle bilo? Da li bi to volim te isto značilo. Ne, ja samo želim da budeš tu kraj mene. Da delimo ono što imamo a imamo. Da nađemo ono što nemamo. A možemo. Ja samo želim da te gledam, da se smešimo. Da ostanemo bar još malo luckasti. Kad se sve pretopi u ozbiljnost, kad emocije sakrijemo duboko u sebi, kako ih posle naći, izvući. Kako verovati ponovo srcu, kad sve jače boli. Dali pognuti glavu i slušati nju. Otaljati život, onako bez smisla. Raditi, ovo, ono. Ali ti osećaji nikada neće nestati. Oni će nas uvek pratiti, kao što od sebe ne možemo pobeći. Kajanje uvek postoji. Nekom danas, nekom sutra. Zbog ovog ili onog. Ali to samo mi dišemo i prolazi nam dan, dolazi neki novi. Naše igre su sve bezdušnije. Ja umesto da te čuvam, ja bežim od tebe. Možda se tako spasavam. I lagao sam, kao i svi. Ali sam uvek mislio ispravno i iskreno. I evo sad sebe uhvatih da želim nešto da napišem. Ali to ne bi bilo u skladu sa prethodnom rečenicom, jer ne bi bila laž. Ali znaj da sudbinu biramo sami. A usput nam se mnogo toga desi, obično neplaniranog. Kao što nisam ni ja planirao da te sretnem. Kao što nisam planirao da te držim za ruku. A ipak jesam. I nekada su mi rekli: "Ti se nikad nećeš promeniti." To me je tad vređalo. Sada ne. Jer znam da ne treba da se menjam. Mogu doći kod tebe i po kiši i po snegu, mogu doći u mrak ili jutro. Mogu te videti, poljubiti. Ali ne znam gde ću posle.