I kao sto marko kasno na kosovo dođe tako i ja vam sad, možda uzalud pričam, pišem, šta već. Ono što vam mogu reći da je u političkim krugovima situacija bila vrela do usijanja. Nekako vidim, da nisu mogli da se kreću, da misle, da pišu, nisu mogli ništa da rade, jer im život zavisi od toga.

A šta to nama malim ljudima znači? To nam znači to, da nas je zahvatio postratni period, koji nikako da ode. Tek sad se pominje, kolektivno ludilo, koje je postojalo u vreme ratova. Nije ni čudo što nam je predsednik bio psihijatar. Ali da li smo odlučili da se konačno izlečimo? Ja jesam, ali ljudi oko mene nisu. Pa s kim si takav si. A ti sad budi karakter pa udari na oca. Ili majku. Ili udari na nekog ko je zakuvao još ljućju čorbu. Ako se ti izvučeš, kako će on? Pa te poklapa, neda ti da dišeš, jer tako to ide.

A onda pitanje, što sam napustio Čedu? Pa eto baš zato, što je Beograd to shvatio, pa se dovijaju na razne načine da bude bolje a ne gore. Ali Srbija nije to videla. Srbija jo grca u strahu od promena. Vidiš trandžu, misliš i ti si. Vidiš lopova misliš i ti si. Upoređuješ se sa ljudima oko sebe, pa ne znaš ni dal si pošo ni dal si došo. A znaš kad dođeš kući, da jedino što želiš to je mir. Pa ni žena koja će da ti zvoca, pa ni deca koja će da plaču i traže pare. Želiš mir, da gledaš televiziju, da uživaš u samoći. Želiš da putuješ, danas ovamo, sutra tamo. Želiš da se veseliš i da u svakom trenutku budeš nešto drugo. Kao što kurva nije kurva onom ko je voli. Kao što i blago nije blago onom ko ga ne poštuje. Srbija ulazi u stanje posthipnoze. a to je stanje mirovanja. Gledaš listić pa ti drhti ruka. Zajebaćeš se. Zajebaćeš se i ako ustaneš iz kreveta. Došlo je takvo vreme da moraš da veruješ budalama, da bi sutra bio ista takva budala na koju će neko da se sažali. Jer, jebi ga, ne možeš na njega jači je. Pa mu usliši te želje. Ugosti ga kao čoveka. Pa će i tebe ugostiti neko drugi, ovde u Srbiji, ovde gde ne niču neboderi, ovde gde ljudi malo sporije cirkulišu, jer eto nam. Ovolika zemlja a opet previše velika da bi svi bili tu negde isti među jednakima.

A onda se jave oni koji brinu o populaciji, imaju enko iskustvo, pa nam sole pamet. Kao da mi to ne znamo. Dete se napšravi za nekoliko minuta, rodi za 9 meseci. I posle ? Malo ga pustiš, malo ga ne daš. Pa se snalazi i eto tako živi kako mora, kako hoće. A država? Koliko je vremena potrebno da se napravi država? Ne, ne mislim ja na ovu šupu. Mislim na državu koja će da traje, koja će da ide napred i samo napred. I kad zamisliš, Amerika. Šta vidiš, šta misliš, zar se ne bi menjao sa njima? Ili neka druga jaka zemlja koja ne preza ni od zakona ni od prava. Zapravo preza ali, prezaju međusobno i onda nam isporuče te svoje zakone. I kako da pobediš sudiju, osim da ga biješ? Ali država nije tim od jedanaest igrača i sudija nije jedan. Sudija ti je ono što si gledao dok si išao u vojsku, ako si išao na ratište. Pa ti vidi, ponos ostavi kod kuće a jake uhvati za ruku. Ali ste me omeli, svojim nebuloznim temama. Hoću Srbiju koja raste iz dana u dan. To je preokret. Preokret na gore. Da, na gore, dosta smo gledali dole. Idemo gore. Bulevar revolucije, zalepljena žvaka i film koji ostaje u sećanju. Zar nije nam to mašta svima nama. Zemlja je mala, mala je za sve, mora se gore. "Nišlija"...

I kao posle svakog obavljenog posla, stigne nas umor. I mene je stigao, jer znam da sam uradio dobar posao.