Sve ono što vam nikada ne bih rekao

I kao sto marko kasno na kosovo dođe tako i ja vam sad, možda uzalud pričam, pišem, šta već. Ono što vam mogu reći da je u političkim krugovima situacija bila vrela do usijanja. Nekako vidim, da nisu mogli da se kreću, da misle, da pišu, nisu mogli ništa da rade, jer im život zavisi od toga.

A šta to nama malim ljudima znači? To nam znači to, da nas je zahvatio postratni period, koji nikako da ode. Tek sad se pominje, kolektivno ludilo, koje je postojalo u vreme ratova. Nije ni čudo što nam je predsednik bio psihijatar. Ali da li smo odlučili da se konačno izlečimo? Ja jesam, ali ljudi oko mene nisu. Pa s kim si takav si. A ti sad budi karakter pa udari na oca. Ili majku. Ili udari na nekog ko je zakuvao još ljućju čorbu. Ako se ti izvučeš, kako će on? Pa te poklapa, neda ti da dišeš, jer tako to ide.

A onda pitanje, što sam napustio Čedu? Pa eto baš zato, što je Beograd to shvatio, pa se dovijaju na razne načine da bude bolje a ne gore. Ali Srbija nije to videla. Srbija jo grca u strahu od promena. Vidiš trandžu, misliš i ti si. Vidiš lopova misliš i ti si. Upoređuješ se sa ljudima oko sebe, pa ne znaš ni dal si pošo ni dal si došo. A znaš kad dođeš kući, da jedino što želiš to je mir. Pa ni žena koja će da ti zvoca, pa ni deca koja će da plaču i traže pare. Želiš mir, da gledaš televiziju, da uživaš u samoći. Želiš da putuješ, danas ovamo, sutra tamo. Želiš da se veseliš i da u svakom trenutku budeš nešto drugo. Kao što kurva nije kurva onom ko je voli. Kao što i blago nije blago onom ko ga ne poštuje. Srbija ulazi u stanje posthipnoze. a to je stanje mirovanja. Gledaš listić pa ti drhti ruka. Zajebaćeš se. Zajebaćeš se i ako ustaneš iz kreveta. Došlo je takvo vreme da moraš da veruješ budalama, da bi sutra bio ista takva budala na koju će neko da se sažali. Jer, jebi ga, ne možeš na njega jači je. Pa mu usliši te želje. Ugosti ga kao čoveka. Pa će i tebe ugostiti neko drugi, ovde u Srbiji, ovde gde ne niču neboderi, ovde gde ljudi malo sporije cirkulišu, jer eto nam. Ovolika zemlja a opet previše velika da bi svi bili tu negde isti među jednakima.

A onda se jave oni koji brinu o populaciji, imaju enko iskustvo, pa nam sole pamet. Kao da mi to ne znamo. Dete se napšravi za nekoliko minuta, rodi za 9 meseci. I posle ? Malo ga pustiš, malo ga ne daš. Pa se snalazi i eto tako živi kako mora, kako hoće. A država? Koliko je vremena potrebno da se napravi država? Ne, ne mislim ja na ovu šupu. Mislim na državu koja će da traje, koja će da ide napred i samo napred. I kad zamisliš, Amerika. Šta vidiš, šta misliš, zar se ne bi menjao sa njima? Ili neka druga jaka zemlja koja ne preza ni od zakona ni od prava. Zapravo preza ali, prezaju međusobno i onda nam isporuče te svoje zakone. I kako da pobediš sudiju, osim da ga biješ? Ali država nije tim od jedanaest igrača i sudija nije jedan. Sudija ti je ono što si gledao dok si išao u vojsku, ako si išao na ratište. Pa ti vidi, ponos ostavi kod kuće a jake uhvati za ruku. Ali ste me omeli, svojim nebuloznim temama. Hoću Srbiju koja raste iz dana u dan. To je preokret. Preokret na gore. Da, na gore, dosta smo gledali dole. Idemo gore. Bulevar revolucije, zalepljena žvaka i film koji ostaje u sećanju. Zar nije nam to mašta svima nama. Zemlja je mala, mala je za sve, mora se gore. "Nišlija"...

I kao posle svakog obavljenog posla, stigne nas umor. I mene je stigao, jer znam da sam uradio dobar posao.  

Odavno vam dugo ništa nisam pisao. I kao što to obično biva 'imajte strpljenja' , lutam tako internetom od druga do druga, od drage do drage, od bloga do bloga, provodim vek. I neki će mi verovati, iskustvo se stiče, kad tragate. Na bilo koji način. Da sam sad seo u auto i krenuo negde. Verovatno nigde ne bih stigao. Da sam krenuo u komšiluk verovatno bih se napio i opet nigde ne bih stigao. Ovako, stigoh do jednog lepo upakovanog mišljenja.

"Motivacija".

Prvo vam ne bih savetovao da reč posmatrate kao idiot, pa da bez ikakvog znanja, sudite o njoj. Ja bih voleo da vam postavim neka pitanja, kad već vi ne znate meni da postavite.

Koliko ste se puta našli u ćorsokaku, koliko puta udarili glavom o zid, koliko puta ste osetili gorko kajanje, koje vas izjeda? Prvo da se razumemo, mi smo rođeni da bi živeli i da bi umrli jednog dana. Mislim da veća mudrost ne postoji. Svako ko misli nešto izvan toga, ne bih se usudio da ga slušam. Zatim bih, vam ukazao na neke preambule. Kao prvo, nikada, ali nikada nemojte kažnjavati sebe. Šta to znači? To znači da je život previše kratak, da bi ga potrošili na zadatke. Pogotovu one koje sami sebi zadate. Uspešni ljudi, kako ih mi vidimo da su uspešni, uglavnom mislimo na to da su se ostvarili u mnogim poljima. Ne bih da ređam prioritete, to svako od vas mora sam za sebe da uradi. Ali, jednostavno se vidi, oseti, uspešan čovek. I vi ste naravno ljubomorni. To je normalno. Ali pre nego što upadnete u dubiozu, hteo bih vam reći da niko ne može biti na dva mesta u isto vreme. A iz nedostatka sreće, vi u svojim mislima i snovima tražite to neko drugo mesto, gde mislite da je sreća. I onda sebi postavite ciljeve, zadatke. I, naravno, morate se truditi da ih ostvarite, jer u protivnom, bićete nesigurni, plašljivi, stidljivi, povučeni, bićete neko, na koga se niko ne može osloniti. :) A da li ste to? Pa vidite sami. Ono što je bog zaboravio da uradi, reći ću vam ja. Niko od nas nema svoje mišljenje o sebi. To mišljenje vam stvaraju ljudi koji vas okružuju. Dali ćete im verovati? Pa verujte im, ako će oni verovati vašem mišljenju o njima. I na kraju hoćete li se dokazivati? Već vas vidim kako pokušavate da pobedite svoje sopstveno mišljenje. Vi hoćete da budete neko drugi, jer vaše oči ne gledaju unutra, vaše oči gledaju spolja. Vi ne vidite sebe, koliko god se trudili. Pa ako ste palamude, idite do kraja pa načisto šiznite. 

Ali, ovde je reč o motivaciji, koja svima nama po nekad fali. Ono što ja znam, to je da svi mi prilagođavamo svoj život okruženju i obratno. Jednostavno pokušavamo da živimo optimalno. Uz najmanje bola, uz najmanje truda, uz najviše smeha, uz najviše radosti da otaljamo život. Da li to znači da treba hrliti smrti? Nema potrebe, kao što će uspeh zakucati na sva naša vrata, tako će i ta smrt, kao krajnji domet čoveka. Pa mi vi sad kažite da to nije tužno. Pa naravno da nije. To je rasterećenje. To je znak da možemo da radimo šta hoćemo, da možemo da okrećemo svet na glavačke, da možemo da radimo sve ono šta nam padne na pamet. I onog trenutka kada ugrozimo vrhovni prirodni poredak, jednostavno, smrt će doći, sa dobar dan i laku noć. Uh, kakvo olakšanje...Kao kad posle pijanke bacite telo na krevet i zaspite.

Ali gde je tu motivacija? Pa evo baš ovde. Računajte da sam gori od vas, računajte da je ulica puna klošara, da je puno bolesnih, siromašnih, da je puno promašenih života. Eto vam motivacija. Zar nije lakše kad znaš da ima neko gori od tebe. Isto kad umireš sa setom na licu, jer znaš kome svet ostavljaš, jer znaš da će te se setiti, ali prekasno. Ipak će tražiti neku poruku od tebe. Ipak će tražiti dokaz da "nešto postoji". Ti ćeš im samo dunuti u lice, ili namestiti vrata da razbiju mali prst na nozi, ili postaviti banderu na sred puta ako je neko baš toliko tvrdoglav.

Gde ja crpim motivaciju?

Malo pre sam vam pomenuo uspešne ljude. I? Jel im verujete? Da li im zaista verujete? I šta više da vam napišem. Ne znam da crtam. A mudrosti ako ne mogu da stanu u jednu rečenicu, onda i nisu prave mudrosti. 

 

1. Da li volite ljude oko sebe? 
2. Da li mislite da ih volite? 
3. Da li mislite da treba da ih volite? 
4. Da li mislite da oni znaju da li ih volite ili ne? 
5. Da li mislite da treba da znaju?

 

Kako se postaje čovek?

 

Ako znate odgovore na ovih pet pitanja, onda vi jeste čovek. Koji su tačni odgovori? Ako vam kažem, moraću da vas ubijem.

Koliko vredi ljudski život? Koliko ste spremni da platite? Za čiji život? Vaš ili tuđ? Ono što znam i što smem da vam kažem to je da sve na ovom svetu ima cenu. Od čega zavisi ta cena? Da li je ista za sve? Da li je ista za čoveka i nečoveka? Da li postoji nečovek? Kome se divite? Da li vaši idoli imaju ispunjen život? Da li su srećni? Da li mislite da bi se menjali sa vama? Dali vam svu svoju popularnost, novac, kola, fanove, prijatelje i neprijatelje. A od vas uzeli samo vašu anonimnost. Čiji život više vredi? Da li bi ste se vi menjali sa njima? Ko tu kome treba da doplati u toj robno-duhovno-psihološkoj razmeni?

Da li treba kukati i krivite sebe ili druge za svoj život? Da li treba tražiti pomoć i kad nam nije potrebna? I kad nam je potrebna. Koliko ste iskreni prema sebi? Koliko prema drugima.

"Ne veruj nikom, ni tuđem ni svome, jer ko jednom tvoj prag prekorači, on postaje sve jači i jači."

Govore ti da treba da se promeniš. Govore, kako zaslužuješ bolje. Kako nisi vredan truda. Govore ti sve ono što bi rekli sami sebi. A ti još uvek tražiš nekog kome treba da veruješ. Da li postoji taj/ta. Koliko možeš da podneseš? Da li misliš kako možeš i moraš bolje, više, jače? Pa učini to. Nema čekanja. Ali eto, neko je takav, pa mu sva slava, novac, ime ne znače ništa. Treba mu još. Sve dok ne pokori ceo svet. I taj svet će mu se opet diviti. A neko, eto takav, postane i ostane sretan, tek kad ima iza sebe bar jednog, koji ga sledi. Da li vas slede? Da li mu se divite a u isto vreme i prezirete tog multi-talentovanog kvazimodu. Pokušavate da budete kao on. I koje je vaše merilo? Vrednost? Čega? Da li ste dobar čovek? Da li ste jaki? I ko je tu jak? Onaj koji odbacuje, pusti da život ide ili onaj koji se iz petnih žila trudi da pređe prepreku. On padne, padate i vi. Ustajete i on i vi. A šta ostaje iza svega? Posle nas, ovakvih kakvi smo?

A takvi smo kakve su nas stvorili. Šta ostaje iza svih nas? Čije delo će se više ceniti? Odgovor znate. Da, ali smo ipak odbacili tu potrebu da znamo kolika nam je cena. Saznaćemo tek kad zaspimo, nekim večitim snom.

I šta sad osećate? Gde ste vi tu u celoj priči? I odgovorićete nekim komentarom. A to je opet, za neke uboge, znak da sledite. Mene, priču ili bilo šta. U svakom slučaju "erase brain". Pa sutra ponovo. Postavite cilj i pokušajte da uvidite sve besmislenosti tog cilja. Tek kad vam sam cilj postane najdosadniji na svetu, tek tada će te moći i da ga ostvarite, ako želite. A želeće te, možda sad, sutra, nekad.

I eto nađete se negde na nekoj ledini, na betonu ispred zgrade ili na travi. Videćete neke mrave. Pomislite kako su ti mravi vaše emocije. I vi vidite štaće te. Ja ih redovno ubijam. 

 

Veličam ovu ljubav, kao i prethodnu. Veličam to osećanje, kao da je jedino. Kao da samo ja volim, kao da sam samo ja zaljubljen. Često vidim tvoju sliku. Ne sanjam te. Više onako maštam o nama. I shvatih, kako mi lepota sve manje znači. To je možda bedno, možda plašljivo, nesigurno. Ali shvatih kako razumem sve te tvoje misli i pomisli. Shvatih kako nisi najlepša, ali si najbolja. A to je mnogo više od toga. Da si tog dana bila najlepša, verovatno bih poludeo. A možeš. Možeš biti i najlepša i najbolja. Evo bog nas stvori ovde u istom kraju, tako blizu a tako daleko. Sad znam zašto sam ljubio preko žice. Manja je odgovornost. Možeš uvek da pobegneš, da se ne javiš, izbrišeš friendship, ispariš. A evo ti si tu, spavaš, par kilometara kao par godina. I ne bih mogao da ti kažem volim te. Pre bih ćutao. I shvatih kako sam jak. Kako mi sin, ćerka nije nešto najbitnije. Nemam ih. I ne bih se usudio. Mislio sam da je to lako. Ako im ne mogu pružiti sve što treba, pa što da ih zloupotrebim. Ti si mi rekla kako ne želiš više da rađaš. Pa dobro. Ne želim ni ja više da se udvaram svakoj na koju naletim. Ali mi je teško što se više ne osloniš na mene. Mogao bih ja i sa nekom drugom. Ipak među nama nije bilo ničega. Ali neću. Neću kući dovoditi ni jednu. Neću voleti, možda neću ni ljubiti. A boleće me. Toliko me boli, kao da sam te ja povredio. Ti bi me verovatno pocenila, ako bih ti rekao da mogu prihvatiti tvog sina. Možda bi pomislila, dobar je, napaćena duša. A zar ti nisi? Zar se ne kaješ što ti ljubav nije dala sve? Kao što se ja kajem što nisam neko drugi, nego baš ja. Ali nismo mogli da biramo. Ljudi će uvek pričati razne priče, ove, one. Ali ja ću uvek tražiti tvoj pogled i biti tu kada ti zatrebam.

Možda bih mogao da ti kažem, volim te. Ali šta bi ti to značilo. Da li bi to shvatila kao čežnju ili poziv na seks. Šta bi posle bilo? Da li bi to volim te isto značilo. Ne, ja samo želim da budeš tu kraj mene. Da delimo ono što imamo a imamo. Da nađemo ono što nemamo. A možemo. Ja samo želim da te gledam, da se smešimo. Da ostanemo bar još malo luckasti. Kad se sve pretopi u ozbiljnost, kad emocije sakrijemo duboko u sebi, kako ih posle naći, izvući. Kako verovati ponovo srcu, kad sve jače boli. Dali pognuti glavu i slušati nju. Otaljati život, onako bez smisla. Raditi, ovo, ono. Ali ti osećaji nikada neće nestati. Oni će nas uvek pratiti, kao što od sebe ne možemo pobeći. Kajanje uvek postoji. Nekom danas, nekom sutra. Zbog ovog ili onog. Ali to samo mi dišemo i prolazi nam dan, dolazi neki novi. Naše igre su sve bezdušnije. Ja umesto da te čuvam, ja bežim od tebe. Možda se tako spasavam. I lagao sam, kao i svi. Ali sam uvek mislio ispravno i iskreno. I evo sad sebe uhvatih da želim nešto da napišem. Ali to ne bi bilo u skladu sa prethodnom rečenicom, jer ne bi bila laž. Ali znaj da sudbinu biramo sami. A usput nam se mnogo toga desi, obično neplaniranog. Kao što nisam ni ja planirao da te sretnem. Kao što nisam planirao da te držim za ruku. A ipak jesam. I nekada su mi rekli: "Ti se nikad nećeš promeniti." To me je tad vređalo. Sada ne. Jer znam da ne treba da se menjam. Mogu doći kod tebe i po kiši i po snegu, mogu doći u mrak ili jutro. Mogu te videti, poljubiti. Ali ne znam gde ću posle.

Prvo da pojasnim, kakva je ovo komunikacija.

Dakle radi se o komunikaciji između dve ili više osoba koja nije u realnom vremenu.

Primer real time komunikacije: Ti kažeš, napišeš nešto, osoba/e, to čuju ili vide i odgovore ti. Druga osoba čuje ili vidi tvoj odgovor, pa se i ona uključi u komunikaciju, itd...

E sad u "no real time" komunikaciji, vreme je neograničeno dugo, tako da odgovor možeš da dobiješ i odmah ali i posle nekog vremena, dana, meseci, godina... To su recimo knjige, blogovi, youtube snimci, i mnogi drugi načini izražavanja osećanja, mišljenja, stavova, želja itd. Tada je u prvom planu ideja i sadržaj, dok je komunikacija neznatna i uglavnom misaona (kad preispitujemo svoje impresije). Mane ove komunikacije su upravo vreme čekanja, sporost reagovanja i nedostatak motivacije, jer nema nikog da recimo "provuče neku šalu", već se sve svodi na ideju i sopstvenu impresiju.

Prednosti su upravo posvećenost, doslednost i istrajnost.

Tokom ispoljavanja sopstvenih impresija ili da kažemo mišljenja, ne vodite računa o tome ko će kako da reaguje, već se trudite da budete iskreni pre svega sa sobom, pa tek onda pred drugima. A kad dođe vreme i ako dođe, neko će to primiti k znanju, usvojiti ili odbaciti...itd..

 

Mnogi će se zapitati, kako sporedna, zar nije prva? Ne, prva stvar je uvući se u bulju i pogledati kako svet izgleda iz te persepktive. A onda politika, u kafani, na slavi, na ulici, koncertu, i ko zna gde sve još. To me podseća na idolopoklonstvo. Zar nije lepo sedeti spokojno i gledati, slušati šta neko drugi priča u naše ime. A mi po nekad, ako izgubimo kompas poželimo i sami da uđemo u tu politiku, neko preko reda, neko prego bulje, neko, ko zna kako. 

Izlaziš na scenu, noge ti po malo klecaju, jer nosiš odgovornost za hiljade i hiljade duša... Staneš pred mikrofon i prvo što ti padne na pamet jeste: "U al sam se zajebao", Druga pomisao je, "šta da kažem".....I onda onako kao iz puške krenu same reči da se nižu. U tom trenutku ne znaš ni da li pričaš povezano ili ne, da li si ok ili ne. Da li izgledaš smešno ili ne... a onda makneš na stranu sve te subjektivne ocene i pričaš ono što bi želeo da neko kaže i uradi za tebe. Da ti nađe posao, da ti poveća platu, da ti očisti ulicu, da ti sredi grad, državu. I naravno da na što lukaviji način za*ebe Evropu, Svet i sve ostale mrsimude koji nam rade o glavi. Siguran si da bi sve to moglo da se ostvari, ali treba ti vera ljudi koji te slušaju, bodre...Kao na fudbalskoj utakmici. Navijači su 12. igrač. U politici je valjda isto tako.

A beda stisla na sve strane, nemaš za hleb, za cigare (koj će ti), nemaš sve ono što si nekada imao i malo po malo počinješ da se odvikavaš od tog "luksuza" kao što je more, skijanje, putovanje po svetu, dobra kola. Ne, ti voliš stara kola koja su jedinstvena u svetu, to je tvoja fora. Fora kojom lažeš sam sebe. Dođe starost i opet nećeš da zakukaš. Pitaće te, da li ti je dobro, da li si srećan. Da li ti je život ispunjen.Ti ćeš sa filozofske strane nagomilati reči i rečenice i ljudi će ti opet tapšati, jer si tugu zamenio srećom. Nećeš da se žališ. Pre nisi hteo jer te je bilo sramota, sad nećeš jer je kasno. A misao koja te je mučila i sad i uvek je ta, da li ti pomažeš drugima tako što ih slediš ili pomažeš samom sebi. A slatkorečivih nikad dosta. Pa ako je za utehu, bolje je biti sa društvom, pa i na političkom sastanku, nego biti sam i planirati život. Planirati sutra. Kome još treba planiranje? Ako možeš da zaspiš sve je ok. I tako sutra i ko zna dokle...

Evo, kao i po obicaju fejsbuk je srusen. Naravno da je jos uvek na serverima, ali sa nekih lokacija mu je nemoguce pristupiti. Nema tamo ništa novo, znam. Ali ako verujete u teoriju zavere, onda je ovo opasna zavera protivu nas ludaka i fejsbuk klinki :) Aj u zdravlje. 

 

Imaju li reči vrednost? Neko je rekao: "Izgovorena reč, više nije tvoja, možeš da se oprostiš od nje". Šta li je mislio taj filozof. Mislim da strašno greši. Jer gledajući sa malo metafizičke strane, da bi mozak dobro funkcionisao, mora što manje reči da čuva u sebi. Tako se mozak usredsređuje na proces a ne na memoriju. Ali nekad zaista neizgovorena reč može da košta i to više nego izgovorena. Zato se ja još uvek trudim da opustim misli. Da pustim reči da plove. Po nekad je teško.

Svi smo mi maštali, neki još uvek maštaju. Koliko je samo bilo javnih nastupa i govora. Koliko poučnih reči da sam bio zadivljen svojom ulogom u tome i maštao da će jednom sve to biti istina. Bilo je tu filozofskih tema, političkih, naučnih. Bilo je tu i udvaranja. smišljanja načina da se osvoji neka neosvojiva devojka. Prosto ti se uvuče u kosti. Pita te svašta. Zapitkuje. A ti ne možeš a da ne misliš o njoj. Čini ti se ako bi krenuo sad negde da je tražiš, da bi izgubio ceo koncept, činiti se da bi to proteklo vreme do vašeg susreta, pokvarilo sve. Pa onda ne znaš ni da li treba da misliš o njoj. Ili da ne misliš. Ako misliš, da li treba da budeš u mislima iskren. Ali ona ti svakim svojim potezom pokaže kako zna više od tebe. Ubeđuje te u to. Trudi se da ti pokaže kako su tvoje misli pogrešne. Kako su tvoji postupci pogrešni. I tebe sve to uplaši, pa izgovaraš reči negde sam sa sobom. Ne znaš da li zidovi imaju uši. I ako imaj, šta sve čuju? 

Bilo je tih dana. Priznajem. Pričao sam tako sa mnogima. Poznatim i nepoznatim. To je bilo davno. Jako davno. Možda sam bio sedmi, osmi razred. I čini mi se da sam tad bio jako uspešan i na pravom putu. Pre svega sam bio srećan. Jako srećan. Nije bilo trenutka kad sam padao u "bedak". Za tu reč tada nisam ni znao. Tad su počele i prve ljubavi. Prva maštanja, sanjarenja. Poljupci, bla, bla. I onako iznenada. Mi smo igrali fudbal. ona je poslala pismo po bratu. U pismu je pisalo...više ne znam šta tačno. Tada nisam razumeo te reči. Nisam razumeo smisao. Razumeo sam samo da raskida sa mnom. Nije bilo sreće, ja sam pismo bacio. I eto nemam sad tu uspomenu. To je bila školska, nevina ljubav. Ali prava ljubav. Svaka prva ljubav je prava. Posle, dođu druge, treće. Zaboravi se i šta je bilo. Ali nekako uvek bude teže. Ali nikad, da ne može da se izdrži. Postajemo stariji i jači. Više nas ne lome neke reči, koje su nas lomile pre. I pitam se onda, jel to život? Verovatno jeste. Nekome takav, nekome onakav.

Jedan moj komšija kaže da su deca najveće bogatstvo. Eto, ja sam nečije dete, pa sam mojim roditeljima bogatsvo. Ja ne mogu sad da razmišljam tako. Znam samo jedno, uvek je nešto daleko, lepo. Nešto strano. Ali posle uglavnom dođe i razočarenje. Ali razočarenja ima uvek. Tako da je verujem samo u novac. I što ga više želim, sve ga manje imam.

"Ja sam neko koji pravi čudne atmosfere
ljude doživljavam kao pione
život kao partiju šaha
Nesvesno vučem poteze
padaju figure
i ostaju tu gde jesu
neke sa jedne, neke sa druge strane
protivnika svog ne vidim

i ako ga vidim, opet ću znati
da će i on i ja otići kući

figure će ustati
zaigrati svoju igru

A ja ostajem sam."

Bio sam predugo sam. nisam birao mesta, prijatelje. Voda me je nosila i bilo mi je dobro. Uvek nove ludosti. Uvek nove ideje. Pobede, porazi. Ne znam šta sam više voleo. Pobede su me vukle u nešto ozbiljno, nešto o čemu nisam smeo ni da mislim. Porazi su me vukli do neke nove žene. do novih smejanja i plakanja. Beograd nije mesto za ovakve ljude. Čini mi se da bih skrcao svet u samo jednom pogledu. U jednoj reči. Da bih dobio metak u glavu ili bilo šta. Ali moj osmeh nije mogao niko da zaustavi. Sve do trenutka kada sam se našao sam u parku sa limenkom piva. I baš to veče su nekako svi bili zajedno. Te večeri nisam video nikog ko je šetao sam. Svuda su samo prolazili parovi, društva neka. Uzeo sam telefon i od silnih brojeva nisam imao koga da zovem. Možda sam i imao. Možda nisam smeo. Uzeo sam limenku i ciljao obližnju korpu. Pogodio sam. Otišao do sobe, legao u krevet i gledao u tavanicu. Cimer je nešto učio naglas. Tako da nisam čuo svoje misli. Svoje ili bilo čije. To naglabanje naglas me je još više poremetilo. Moral mi je pao jako nisko. Odjednom sam video puteve i staze kojima moram proći. Sve mi je to bilo teško, naporno. Nisam imao motiva. Motiv je ono što čoveka tera u bedu i propast. Kada nemaš motiv, sve ti je beznačajno. Čak i to ko si i kako te ljudi vide. I imaš volju da činiš samo ono što bi te za trenutak odvelo u sreću. Tako je i bilo. Ustao sam, seo za kompjuter i pustio shuffle. Pesme su se nizale, redom koji zapoveda bog. Počeo sam da čujem reči i tonove koje nikada do tada nisam čuo. To su bile stare dobro poznate pesme. Rock, pop, techno, narodna. Jedna po jedna pesma...Otvarala su mi se vrata podsvesti. Od tada ništa više ne radim slučajno, već onako kako ja zamislim.

Otvorio sam novine. Kupio sam ih negde, na kiosu. Koliko samo nepoznatih reči ti se vrzma glavom. Saberi se. Za svaki slučaj, to nikada ne bih uradio. ali mi se oteše novine, neki vetar mi je okrenuo neke crne strane. Zapamtio sam samo...neke reči, koje me progone. Ispiši svoje redove gore na nebu, sve ti je oprošteno. I nisam očekivao. Ali, bio sam na nekim drugim stranama. Piše, uhapšen sam. Sedim u zatvoru. Odgovaram za neka krijumčarenja. Neki likovi mi se smeju. Ali se ne bi smejali kada bih se slikao sa njima. Ipak, svako gradi svoj put. Ali nekada moraš da zakucaš na neka vrata. Pregovaraš. Da neko pomeri ogradu za opšte dobro. I tako, sedim ja u zatvoru. Dosadno. Neki su jeli zidove. Neki...ko zna šta.

A ti svet doživljavaš po tome ko šta vozi. Misliš, neko je uspeo. Misliš neko nije. A iza ugla ne znaš šta može da te sačeka. Ali ja sam ipak ostao uz novine. Do nekog novog susreta. Ladno sam ja. Pitam se da li da se žalim, ili da se smejem. Prelistavao sam tako stranice. Svašta nešto video. Ali ta ekipa mi nikako nije poznata. Nisu iz mog grada. Nisu iz moje svesti. Samo mi pošalje po neki poljubac, neki tamo srećni zatvorenik. Ludilo, majke mi. Za rad čega? Da se vratim na priču. Bila je noć. Magla. Gusta magla. Ja sam šetao. Bilo je lepo. Ružno. Dobro. Loše. Neki bi rekli nevreme. Ne, to je bila moja noć. Kada imaš noć, izgubiš dan. Ode ti na spavanje. Sreli smo se u ženskom vece-u. Ako se može tako nazvati. Prekinuo sam je dok je skidala šminku. Ili je možda pobegla iz mase. Zagrlio sam je lagano. Poljubio u vrat. Oko vrata je nosila neki lep zlatni lančić. Poljubio sam taj lančić. Samo je odmahnula rukom. Ti si lud. Otišla je. Ja sam ostao unutra da se cerim. Njene drugarice uopšte nisam razumeo, samo mi se povraćalo. Otišao sam do kola, ostavio trag povraćke na parkingu, zatvorio vrata i zaspao. Probudila me je neka graja. Izašao sam. Bilo je vreme da se pali kući. Ja sam hteo da sastavim noći, dane. Vozio sam se po gradu i aurlikao. Devojke su se smejale. Momci vikali, neće ovaj još dugo. Došao sam na parking. Vrnjačka Banja. 

-Koja su kola moja?

-Najskuplja.

-Kurac najskuplja, jel ima nešto polovno?

-Zavisi, kolko imaš para.

-Imam 6 hiljada.

-Jel znaš ti šta oćeš? Jel si ovde došao da kupuješ kola, mamu ti...

-Nisam došao da kupim, došao sam da uzmem.

Čula se samo piska..kočnice, gas. Od svih kola ostao mi je parking. Prazan. Mogao sam da duvam u trubu. Nisam. Krenuo sam u šetnju. Ona me je čekala kod banke. Baš mene.

A u Beogradu? Glupo pitanje, koga čekaš?..E, jebo me pas. Bilo bi bolje, da sam rekao, hajdemo da prošetamo a ne koga čekaš. Ovan. Jebo mu ja mater.

Stajao je ispred mene. Mogao sam da ga bijem kao vola u kupusu. Neko nas je gadno posvađao. Taj je posle i dobio da su mu se noge odsekle. Bilo pa prošlo.

-A dobro sam ga zezao. Jebiga. Nisam tako mislio. Rekao sam...

-Sladak je. Haha. Čista bljuvotina.

I naravno, šta se desilo. Desilo se to, jebo ja i EU i sve. Aj u kurac!

Ustao sam rano, sanjao sam da letim. Da li me je probudio pad ili neke visine. Možda sam pilotirao nebom, ali moja krila nisam video. Bile su to samo raširene ruke. Kazaljke su se brzo sjurile na 11:00, krenuo sam. Seo u svoj auto. Vozio sam. Kilometrima. Do nekog grada, do neke luke, ne znam zašto. Morao sam. Čisto da ostanem pod kontrolom. Valjda da mi taj san ne bi izašao na nos. I stvarno se stidim što joj nisam prišao. Ne znam ni da li je želela. Naši pogledi su se mimoilazili. Ali se osećalo u vazduhu. Da li je to bio miris baruta ili miris nekog razvrata. Tako je kad razmišljaš o nekoj, negde, sam, sama. A okolo ljudi kao žedni psi, kerovi, kao ajkule, aždaje. Viđao sam je ja i pre. I prosto me ne zanima njena prošlost. Jer je bolna. Teško je pričati o tome. A šta bih joj rekao? Ona ne očekuje ništa. Ona očekuje da stanem ispred nje i da ćutim, da je gledam, da ćutimo. Možda to ja očekujem. Ne verujem da misli o meni. Ali izdrži se. Za kaznu sam, vozio do nekog drugog grada. Sam sebe sam kaznio time. Pozavršavao neke poslove. Koji inače i nisu bili uspešni, jer sam besposlen. To ljudi zovu socijala. Ali, da li ja mogu da se strpam u isti koš sa tim ljudima koji primaju socijalnu pomoć? Osim toga što sam lečen, neki bi rekli potpuno nesposoban za rad, invalid. Invalid u glavu, što bi rekao Šćepan Šćekić, Čerčil. Ali dobro, podigao sam tih 8 hiljada, osam im majki jebem. I nastavio sam dalje. Krenuo sam negde, za nešto. Uzeo sam telefon i pogledao spisak obaveza. Sve te obaveze su mi se tada činile beznačajnim. Osim jedne. Da kupim sat. Običan lep, muški sat koji se stavlja na desnu ruku. Video sam kod Kineza, još pre lepe satove. I tada sam se baš pitao ko uopšte kupuje te satove? To su bili ozbiljni satovi, za odrasle, ne neke igračke. Pitao sam se, pored telefona i svih tih novotarija ko još može da gleda u kazaljke. I eto. Kao da sam podsvesno privukao tu bedu na sebe. Tada sam mogao da biram. Bili su jeftini, ali i lepi. Svaki bi mogao da potraje bar godinu dana. A danas, ništa, od svih satova ostao je jedan bezličan, bez brojeva, čudan, jako čudan, koji ne znam čemu bi služio. Pored njega bili su neki dečiji, kockasti i kičerski. I eto, ne kupih ja taj sat. Kupio sam kredit, kao da imam koga da zovem. Seo u kafić, sam. I posle ne znam šta je bilo. Video sam neke ljude, prepoznao bih po nekog. I voleo bih da se sve slučajno dešava. Ali moj mozak je previše star. Ili brz? Ili mi je jezik spor. Ili brz. Ili bih napravio neko sranje, porazbacao sve. Ili ne bih.

I šta ja njoj da kažem? Imam posao, kola, sve. A pitam sebe, da li se pronalazim u nečemu? Da li mi nešto znači? Da li mogu da radim nešto a da to nije sedenje u kafiću i potpomaganje u razvoju situacije? Voleo bih da sedim u kancelariji. Da imam sekretaricu. I da ugovaram poslove. Neke poslove, prilično legalne. Voleo bih da imam i svog šofera, ali pod uslovom da mi da da okrenem neki krug. Čisto za sebe. 

A neki bi rekli, ti ne znaš da smuvaš devojku. Ne znam. Tražio sam sebe. Ali šta ću kad vidim zlo? Kad znam, da bi neki moj pogrešni potez izazvao neko zlo. Meni ili drugima. Ja sam samo dečko bez posla. I znam ako ovako ostane, a neki bi to mnogo voleli. I sam ću postati zlo. I više mi neće biti važno ko je u pravu. Gradiću svoj put za sebe. Uzimaću.