Sve ono što vam nikada ne bih rekao

I kao sto marko kasno na kosovo dođe tako i ja vam sad, možda uzalud pričam, pišem, šta već. Ono što vam mogu reći da je u političkim krugovima situacija bila vrela do usijanja. Nekako vidim, da nisu mogli da se kreću, da misle, da pišu, nisu mogli ništa da rade, jer im život zavisi od toga.

A šta to nama malim ljudima znači? To nam znači to, da nas je zahvatio postratni period, koji nikako da ode. Tek sad se pominje, kolektivno ludilo, koje je postojalo u vreme ratova. Nije ni čudo što nam je predsednik bio psihijatar. Ali da li smo odlučili da se konačno izlečimo? Ja jesam, ali ljudi oko mene nisu. Pa s kim si takav si. A ti sad budi karakter pa udari na oca. Ili majku. Ili udari na nekog ko je zakuvao još ljućju čorbu. Ako se ti izvučeš, kako će on? Pa te poklapa, neda ti da dišeš, jer tako to ide.

A onda pitanje, što sam napustio Čedu? Pa eto baš zato, što je Beograd to shvatio, pa se dovijaju na razne načine da bude bolje a ne gore. Ali Srbija nije to videla. Srbija jo grca u strahu od promena. Vidiš trandžu, misliš i ti si. Vidiš lopova misliš i ti si. Upoređuješ se sa ljudima oko sebe, pa ne znaš ni dal si pošo ni dal si došo. A znaš kad dođeš kući, da jedino što želiš to je mir. Pa ni žena koja će da ti zvoca, pa ni deca koja će da plaču i traže pare. Želiš mir, da gledaš televiziju, da uživaš u samoći. Želiš da putuješ, danas ovamo, sutra tamo. Želiš da se veseliš i da u svakom trenutku budeš nešto drugo. Kao što kurva nije kurva onom ko je voli. Kao što i blago nije blago onom ko ga ne poštuje. Srbija ulazi u stanje posthipnoze. a to je stanje mirovanja. Gledaš listić pa ti drhti ruka. Zajebaćeš se. Zajebaćeš se i ako ustaneš iz kreveta. Došlo je takvo vreme da moraš da veruješ budalama, da bi sutra bio ista takva budala na koju će neko da se sažali. Jer, jebi ga, ne možeš na njega jači je. Pa mu usliši te želje. Ugosti ga kao čoveka. Pa će i tebe ugostiti neko drugi, ovde u Srbiji, ovde gde ne niču neboderi, ovde gde ljudi malo sporije cirkulišu, jer eto nam. Ovolika zemlja a opet previše velika da bi svi bili tu negde isti među jednakima.

A onda se jave oni koji brinu o populaciji, imaju enko iskustvo, pa nam sole pamet. Kao da mi to ne znamo. Dete se napšravi za nekoliko minuta, rodi za 9 meseci. I posle ? Malo ga pustiš, malo ga ne daš. Pa se snalazi i eto tako živi kako mora, kako hoće. A država? Koliko je vremena potrebno da se napravi država? Ne, ne mislim ja na ovu šupu. Mislim na državu koja će da traje, koja će da ide napred i samo napred. I kad zamisliš, Amerika. Šta vidiš, šta misliš, zar se ne bi menjao sa njima? Ili neka druga jaka zemlja koja ne preza ni od zakona ni od prava. Zapravo preza ali, prezaju međusobno i onda nam isporuče te svoje zakone. I kako da pobediš sudiju, osim da ga biješ? Ali država nije tim od jedanaest igrača i sudija nije jedan. Sudija ti je ono što si gledao dok si išao u vojsku, ako si išao na ratište. Pa ti vidi, ponos ostavi kod kuće a jake uhvati za ruku. Ali ste me omeli, svojim nebuloznim temama. Hoću Srbiju koja raste iz dana u dan. To je preokret. Preokret na gore. Da, na gore, dosta smo gledali dole. Idemo gore. Bulevar revolucije, zalepljena žvaka i film koji ostaje u sećanju. Zar nije nam to mašta svima nama. Zemlja je mala, mala je za sve, mora se gore. "Nišlija"...

I kao posle svakog obavljenog posla, stigne nas umor. I mene je stigao, jer znam da sam uradio dobar posao.  

Odavno vam dugo ništa nisam pisao. I kao što to obično biva 'imajte strpljenja' , lutam tako internetom od druga do druga, od drage do drage, od bloga do bloga, provodim vek. I neki će mi verovati, iskustvo se stiče, kad tragate. Na bilo koji način. Da sam sad seo u auto i krenuo negde. Verovatno nigde ne bih stigao. Da sam krenuo u komšiluk verovatno bih se napio i opet nigde ne bih stigao. Ovako, stigoh do jednog lepo upakovanog mišljenja.

"Motivacija".

Prvo vam ne bih savetovao da reč posmatrate kao idiot, pa da bez ikakvog znanja, sudite o njoj. Ja bih voleo da vam postavim neka pitanja, kad već vi ne znate meni da postavite.

Koliko ste se puta našli u ćorsokaku, koliko puta udarili glavom o zid, koliko puta ste osetili gorko kajanje, koje vas izjeda? Prvo da se razumemo, mi smo rođeni da bi živeli i da bi umrli jednog dana. Mislim da veća mudrost ne postoji. Svako ko misli nešto izvan toga, ne bih se usudio da ga slušam. Zatim bih, vam ukazao na neke preambule. Kao prvo, nikada, ali nikada nemojte kažnjavati sebe. Šta to znači? To znači da je život previše kratak, da bi ga potrošili na zadatke. Pogotovu one koje sami sebi zadate. Uspešni ljudi, kako ih mi vidimo da su uspešni, uglavnom mislimo na to da su se ostvarili u mnogim poljima. Ne bih da ređam prioritete, to svako od vas mora sam za sebe da uradi. Ali, jednostavno se vidi, oseti, uspešan čovek. I vi ste naravno ljubomorni. To je normalno. Ali pre nego što upadnete u dubiozu, hteo bih vam reći da niko ne može biti na dva mesta u isto vreme. A iz nedostatka sreće, vi u svojim mislima i snovima tražite to neko drugo mesto, gde mislite da je sreća. I onda sebi postavite ciljeve, zadatke. I, naravno, morate se truditi da ih ostvarite, jer u protivnom, bićete nesigurni, plašljivi, stidljivi, povučeni, bićete neko, na koga se niko ne može osloniti. :) A da li ste to? Pa vidite sami. Ono što je bog zaboravio da uradi, reći ću vam ja. Niko od nas nema svoje mišljenje o sebi. To mišljenje vam stvaraju ljudi koji vas okružuju. Dali ćete im verovati? Pa verujte im, ako će oni verovati vašem mišljenju o njima. I na kraju hoćete li se dokazivati? Već vas vidim kako pokušavate da pobedite svoje sopstveno mišljenje. Vi hoćete da budete neko drugi, jer vaše oči ne gledaju unutra, vaše oči gledaju spolja. Vi ne vidite sebe, koliko god se trudili. Pa ako ste palamude, idite do kraja pa načisto šiznite. 

Ali, ovde je reč o motivaciji, koja svima nama po nekad fali. Ono što ja znam, to je da svi mi prilagođavamo svoj život okruženju i obratno. Jednostavno pokušavamo da živimo optimalno. Uz najmanje bola, uz najmanje truda, uz najviše smeha, uz najviše radosti da otaljamo život. Da li to znači da treba hrliti smrti? Nema potrebe, kao što će uspeh zakucati na sva naša vrata, tako će i ta smrt, kao krajnji domet čoveka. Pa mi vi sad kažite da to nije tužno. Pa naravno da nije. To je rasterećenje. To je znak da možemo da radimo šta hoćemo, da možemo da okrećemo svet na glavačke, da možemo da radimo sve ono šta nam padne na pamet. I onog trenutka kada ugrozimo vrhovni prirodni poredak, jednostavno, smrt će doći, sa dobar dan i laku noć. Uh, kakvo olakšanje...Kao kad posle pijanke bacite telo na krevet i zaspite.

Ali gde je tu motivacija? Pa evo baš ovde. Računajte da sam gori od vas, računajte da je ulica puna klošara, da je puno bolesnih, siromašnih, da je puno promašenih života. Eto vam motivacija. Zar nije lakše kad znaš da ima neko gori od tebe. Isto kad umireš sa setom na licu, jer znaš kome svet ostavljaš, jer znaš da će te se setiti, ali prekasno. Ipak će tražiti neku poruku od tebe. Ipak će tražiti dokaz da "nešto postoji". Ti ćeš im samo dunuti u lice, ili namestiti vrata da razbiju mali prst na nozi, ili postaviti banderu na sred puta ako je neko baš toliko tvrdoglav.

Gde ja crpim motivaciju?

Malo pre sam vam pomenuo uspešne ljude. I? Jel im verujete? Da li im zaista verujete? I šta više da vam napišem. Ne znam da crtam. A mudrosti ako ne mogu da stanu u jednu rečenicu, onda i nisu prave mudrosti. 

1. Da li volite ljude oko sebe? 
2. Da li mislite da ih volite? 
3. Da li mislite da treba da ih volite? 
4. Da li mislite da oni znaju da li ih volite ili ne? 
5. Da li mislite da treba da znaju?

Kako se postaje čovek?

Ako znate odgovore na ovih pet pitanja, onda vi jeste čovek. Koji su tačni odgovori? Ako vam kažem, moraću da vas ubijem.

Koliko vredi ljudski život? Koliko ste spremni da platite? Za čiji život? Vaš ili tuđ? Ono što znam i što smem da vam kažem to je da sve na ovom svetu ima cenu. Od čega zavisi ta cena? Da li je ista za sve? Da li je ista za čoveka i nečoveka? Da li postoji nečovek? Kome se divite? Da li vaši idoli imaju ispunjen život? Da li su srećni? Da li mislite da bi se menjali sa vama? Dali vam svu svoju popularnost, novac, kola, fanove, prijatelje i neprijatelje. A od vas uzeli samo vašu anonimnost. Čiji život više vredi? Da li bi ste se vi menjali sa njima? Ko tu kome treba da doplati u toj robno-duhovno-psihološkoj razmeni?

Da li treba kukati i krivite sebe ili druge za svoj život? Da li treba tražiti pomoć i kad nam nije potrebna? I kad nam je potrebna. Koliko ste iskreni prema sebi? Koliko prema drugima.

"Ne veruj nikom, ni tuđem ni svome, jer ko jednom tvoj prag prekorači, on postaje sve jači i jači."

Govore ti da treba da se promeniš. Govore, kako zaslužuješ bolje. Kako nisi vredan truda. Govore ti sve ono što bi rekli sami sebi. A ti još uvek tražiš nekog kome treba da veruješ. Da li postoji taj/ta. Koliko možeš da podneseš? Da li misliš kako možeš i moraš bolje, više, jače? Pa učini to. Nema čekanja. Ali eto, neko je takav, pa mu sva slava, novac, ime ne znače ništa. Treba mu još. Sve dok ne pokori ceo svet. I taj svet će mu se opet diviti. A neko, eto takav, postane i ostane sretan, tek kad ima iza sebe bar jednog, koji ga sledi. Da li vas slede? Da li mu se divite a u isto vreme i prezirete tog multi-talentovanog kvazimodu. Pokušavate da budete kao on. I koje je vaše merilo? Vrednost? Čega? Da li ste dobar čovek? Da li ste jaki? I ko je tu jak? Onaj koji odbacuje, pusti da život ide ili onaj koji se iz petnih žila trudi da pređe prepreku. On padne, padate i vi. Ustajete i on i vi. A šta ostaje iza svega? Posle nas, ovakvih kakvi smo?

A takvi smo kakve su nas stvorili. Šta ostaje iza svih nas? Čije delo će se više ceniti? Odgovor znate. Da, ali smo ipak odbacili tu potrebu da znamo kolika nam je cena. Saznaćemo tek kad zaspimo, nekim večitim snom.

I šta sad osećate? Gde ste vi tu u celoj priči? I odgovorićete nekim komentarom. A to je opet, za neke uboge, znak da sledite. Mene, priču ili bilo šta. U svakom slučaju "erase brain". Pa sutra ponovo. Postavite cilj i pokušajte da uvidite sve besmislenosti tog cilja. Tek kad vam sam cilj postane najdosadniji na svetu, tek tada će te moći i da ga ostvarite, ako želite. A želeće te, možda sad, sutra, nekad.

I eto nađete se negde na nekoj ledini, na betonu ispred zgrade ili na travi. Videćete neke mrave. Pomislite kako su ti mravi vaše emocije. I vi vidite štaće te. Ja ih redovno ubijam.