Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Da li ste se nekad zapitali šta je to internet?

Da stavimo po stranu tehničke aspekte. Hajde da govorimo o teoriji. U teoriji, prevedeno na nama razumljiv jezik, internet predstavlja mrežu koja povezuje uređaje širom sveta. Ti uređaji su npr. desktop računari, notbukovi, pametni telefoni, ostali "smart" uređaji. Neki od tih uređaja, čak i nisu namenjeni za direktnu komunikaciju "korisnika" (ljudi), već neki ti uređaji koriste internet da bi komunicirali radi izvršenja nekog zadatka. Recimo, možete zatvoriti kapiju preko interneta ili uključiti veš mašinu. To je komunikacija između uređaja, gde se uloga čoveka najčešće svodi na izdavanje naredbi nekom uređaju. Međutim, ono što ja želim da ovom prilikom napišem, se svodi na kompaktnost u komunikaciji čovek-čovek ali preko interneta. Tu dolazimo do ideja socijalnih mreža, tj. društvene mreže. U toj komunikaciji danas je čovek u stanju da razmenjuje multimedijalne sadržaje, pa čak i u našoj zemlji. I po tome u svetu, ne zauzimamo baš neko nisko mesto već neku vrlo dobru poziciju, ako se tako može reći. Međutim to je subjektivno, jer infrastruktura nije dovoljno razvijena da bi podržala baš sve ljude u ovoj zemlji. Ideja mi je bila da pričam o društvenim mrežama.

S obzirom da se i sam malo razumem u suštinu funkcionisanja interneta, dolazio sam često u iskušenje da pokrenem neki veliki projekat koji bi na neki način promenio sadašnji doživljaj interneta i društvenih mreža. Ni jedan od tih projekata nije zaživeo u punom sjaju a znam i zašto. Zato što sam uvek pokušavao sve da objedinim na nekom web sajtu. A za tako nešto nije dovoljna samo volja i znanje već i ogroman novčani kapital. Ali, mi smo na neki način navikli da svi internet proizvodi, koji dođu iz SAD su po pravilu dobri i postaju sve bolji. To su naše predrasude, koje vreme sve više potvrđuje. Možda nisam direktno u pravu. Ali sama činjenica "korišćenja engleskog jezika" kao i mesto gde je internet prvi put nastao, kao i PC računar, nam opet nameće nepisano pravilo da je sve to proizvod "zapada". Velika većina programskih jezika koriste engleske reči, to nam dovoljno govori o tome.

Ja sam uvek internet zamišljao kao belu stranicu koju treba nečem ispuniti. Google mi je u tome dosta pomogao :) .Ali ja tako i vidim i želim internet u budućnosti. Mesto koje je moguće maksimalno prilagoditi svojim potrebama. Tu se dolazi do ideje domena www.internet.com, što je po malo smešno i u istom smislu i lucidno.

Da se osvrnemo na potrebe i želje "korisnika" ( u buduće ćemo moći reći ljudi). Kao što na ulici, prodavnici, klubovima i ostalim javnim mestima nailazimo na različite ljude, tako je isto i sa internetom. Ljudi imaju različite mnogobrojne potrebe. Sa nekima se upoznajemo, sa nekima ne. Sa nekima obavljamo određene poslove, trgujemo. Sa nekima se družimo itd. 

Mnogo puta, takođe dolazimo u situaciju da na internetu vidimo, čujemo, sretnemo nešto što nam je "izvan pameti". Nešto za šta možemo samo reći "bolest", "ludilo", "prevara". To je zato što postoji "lažna anonimnost" za koju većina korisnika misli da je prava. Međutim prave anonimnosti nema, bar ne za sada. A možda je nikad neće ni biti. Shvativši sve ovo dolazimo u iskušenje da se isto tako i ponašamo, kao i neka relativna većina. Najviše što može da vam se desi ako "igrate" pokvareno, zlo, ili jednostavno niste nekome simpatični, to je da će vam neko proturiti virus, ugasiti konekciju, računar. Ali direktne opasnosti po život nema. Zato se ljudi i ponašaju opuštenije i dozvoljavaju sebi da rade razne stvari, bez obzira da li se u tome pronalaze ili ne. Ne razmišljajući o tome da li je to njihov realni stav ili samo provokacija, znatiželja ili nešto drugo. Zato i postoje pseudonimi, nadimci (nickname) i drugi načini skrivanja sopstvenog identiteta.

Glavni problem u konstataciji: "smorio sam se" je taj što nam internet u nekim trenucima ne služi svrsi, već mi postajemo u službi interneta. Drugi problem u kompaktnosti interneta je neusaglašenost standarda. Tehnologija interneta je jedna od onih koje se danas najbrže razvijaju. I veliko pitanje, šta je starije kokoška ili jaje? U ovom slučaju hardver ili softver. Pravi odgovori ne postoje.

Da se vratimo komunikaciji. Ja ću se zadržati na nečemu što se zove desktop računar koji je povezan na internet. I opet da pomenem onu praznu stranicu.

Komunikacija: pisana, glasovna, multimedijalna- što uključuje pisanu reč, glas i video sadržaj. I tu postoji jedan od najvećih problema. Šta, kome, kako. Tu na scenu stupa privatnost i pitanje, šta s kime želite da podelite.

Očigledno je da za takav pristup nije dovoljno da samo platite korišćenje interneta, što se odnosi na hardver, već će u budućnosti biti potrebno da platite i pružaocu sadržaja, tj softver.

Kao što je myspace doživeo svoj kraj, do nekle. Tako isto mislim da će i fejsbuk doživeti nešto slično. Razlog za to je upravo ta nemodularnost i kompaktnost. Fejsbuk više nije mreža za druženje već mreža koja vam nudi mnogo više od toga. Tu mislim na reklame, igrice i slično. 

Zato se ja opet vraćam na google i mislim da kao takav nam pruža najviše što može da pruži jedna web stranica.

Ali sve mi se čini da će da iznikne jedna nova web ideja koja će na bolji način obuhvatiti skoro sve potrebe ljudi. Tu ćemo da izuzmemo teleportaciju pa baš zbog toga kažem "skoro sve". 

I za ovaj put toliko. Samo još da napišem je to, da ako nećemo da naši lični podaci, biografije, interesovanja, sklonosti, želje itd. kruže internetom onda nam treba jedan big-bang. 

To podrazumeva da umesto svojih podataka, koristimo novac kao propusnicu za web. Novac je najhumanije sredstvo plaćanja. Ako dozvolimo da informacije više vrede od novca, onda nismo uradili ništa. Prodali smo sebe, prodali smo sve ono što smo bili, jesmo ili ćemo biti. Prodali smo dušu.

Ko ti je drag, ko ti je drug

Necu vise nikad voleti

Odnešeni jakim vetrom

Bez ljubavi.