Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Tačnije, ne kuvam je još ali mi se pije. Rekao sam već, nemam ime, prezime, fejs, twiter. Imam internet i ovaj blog, imam jednu mačku koja nema ime i caleta i kevu. Imam sestru udatu. Bukovski bi rekao da život počinje posle četrdesete. Šta je on radio dotle? Meni život počinje od 29-e. Baš sam ambiciozan. Nisam. Možda i jesam, ne znam. Ali, kad se sve skupi imam sve da budem zdrav. Da li imam društvo? Imam, rasplinulo se od mojih fantazija. a ja već zaboravio kome sam šta rekao i zašto. Trenutno mi je ovo dovoljno. I da skuvam tu kafu, krče mi creva.

Krene mi misao, pa prevlada razum. A ne znam da li je to razum ili samo strah. Da ne napišem nešto što ne treba. Napravio sam blog, baš zato, da napišem sve što imam. Na taj način bih se otarasio svih vas. :) Ne, samo bi misli prosledio dalje. I već sam jednom napisao ovde, da sam NAPISAO knjigu. Ali odneo je vetar. Pesnički rečeno. Tehnički rečeno formatirana je sa svim ostalim stvarima na kompjuteru. A bilo je tu svega. Imao sam prilike da zapadnem u neke mračne stvari. Ali nisam. I sad kao da se pravdam sve je bilo legalno :), ne uključujući programe, koje sam tako-kako imao. I onda na internetu, tačnije na fejsu, slučajno upoznam nekog lika, možda to i nije bilo na fejsu. Ja ga pitam "šta ima?" On to bukvalno shvatio, pa mi pošalje neki link. mislim da je to link do pakla. Pa ako nekog zanima, mogu da uputim preporuku. Ja sam stigao do treće slike, bile su u pitanju neke orgije. I naravno, kako me bog stvorio radoznalog, krenem malo niže...vidim krv, strašne scene...I tu stanem. Postoje neke stvari koje čovek jednostavno ne može da svari. A prva slika neko proleće, sunce, šta ja znam šta... Drugi put, drugi lik, šta ima? Pošalje mi link do neke igrice. Znate ona igrica, kad se udubite u ekran i odjednom bum, tras, aždaja. :) ali u hiljadu različitih oblika i načina. Tako da sada kad posećujem sumnjive linkove, prvo stavim ruku preko očiju. I odaljim se od monitora, za svaki slučaj. Eto kakvih sve ima, a moj ubogi um, sve to toleriše. I možda se čudite što pišem često ali kratko. Čudim se i ja. Imao sam veće ambicije. I to sve zašto? Da bi neko rekao, super, predivno, inspirativno, ludilo, car si...bla, bla... Pa izgleda da je tako :) samo u ovom slučaju "napisao/la". Pa dobro. Život nema reprizu. Neki bi se zapitali da li je to pogrešno? Da li mi pišemo, čitamo da bi sami sebi bili dovoljni. Nas zaista ne interesuju drugi ljudi, tuđa pisanija. To bi bila čista laž. Jeste, naporan sam. Znam. Kreneš da čitaš, pa sve ne znaš da li smeš, ne smeš, dobro, loše, buaaaa. Tako i ja. Kad vidim par rečenica, dođe mi da povraćam. Oči čitaju svaki drugi red, svako peto slovo. Pomisliš pobeda, pa nisi baš siguran, onda neko prdne i tebi je to dovoljno da ukapiraš da je pobeda tvoja. U ovom slučaju, omakne ti neko slovo, ili čuješ pucketanje plastike monitora. Uvek tražimo opravdanje za svoje postupke. To je normalno. Čak i samoubica ostavi oproštajno pismo kao dokaz da je morao. Neki čak ni to o.O. 

Ja sam za početak sakrio sve stvari koje me podsećaju na nešto loše. Nije to čak ni loše, tačnije koče me i vuku da se opet vratim na staro. Na nešto, što bi opet svelo se na isto. Kao kad odigraš igricu i pređeš sve nivoe. I sad da te neko tera ponovo? Pa ne bi ni da ti plati :). Kao. Mada život je igra u kojoj nema istih faza, nivoa, ne zna se ni gde je kraj, a početka se baš ne sećamo jasno. I sad, jedno pitanje. Zašto sam ja nju ostavio? Hoćete da se zezamo... pa nije nam išlo, nije nam se dalo, sudbina, truć, truć. Ne bre. Ostavio sam je jer je počela da se goji kao krmača a ja sam verovao da će od moje ljubavi da smrša. Zaista sam to verovao. Da će moći da smrša, i da mi umesto čokolada i poklona ne kupuje ništa već da kupi preparat i smrša, da lepo izgleda i da bude laka. A sex nam nije bio loš, to je zato što sam ja bio virtuoz pa sam smišljao načine kako da nam ugodim. A opet, njene predrasude su me ubile u pojam, što se tiče oralnog sexa.a što se tiče mršavljenja, nisu samo preparati u igri, ima tu i trening, aerobik, aktivnost, šetnja. Umesto toga, ja sam počeo da se gojim i zajedno smo bili dva panja koja se ne slažu ni u čemu, osim u tome da se viđamo sa njenim drugaricama. Koje sam ja inače "simpatisao"...i od jedne tražio broj telefona. Tačno. Ali, ISKRENO ni u ludilu ne bih je prevario. Ona bi rekla, a sad i ja, nezrelo ponašanje s moje strane. I to je tačno. E onda sam je zaista prevario, ali samo za trenutak. Posle sam joj sve priznao. Zašto? Zato što je nisam dobro lagao. Nisam imao alibi. A i lakše mi je bilo da priznam, jer mi je bil sve jedno, da li će da ode ili ne. A zašto sam ja bio uopšte s njom? Upao sam u zamku. Njenu zamku da izgubi nevinost. I kako da ostavite devojku koja vam toliko pažnje pruža...teško. To mrcvarenje je trajalo godinu-dve. E sad, šta sam ja mislio, šta je ona mislila...to niko ne zna. Ne znam ni ja. Neke stvari se otmu kontroli i posle si samo igrač. Da li je to bila njena ili moja igra ili ko zna čija. Ne znam. Ali bili smo tamničari sopstvene sudbine. I onda pročitam Žarka Lauševića. Hiljade i hiljade primeraka, truć, truć...svi čitaju. Pa, ajde de, nisam ni ja konj. Pročitam. I šta sam pročitao? Ništa. Tuga. Ali sam se u nekim trenucima uživeo, saživeo. Ja bih to drugačije. Ali lako je iz ove perspektive...Nekad čovek prosto nema kud. I svi mu se sada dive. Sada je on heroj. Zato što je propatio, zato što je to što jeste. Kome se ja divim? 

Na tren sam pomislio kako imam inspiraciju, napisao naslov i shvatio dvoznačnost reči, koju do sad nisam primećivao "plakati". Ne, ne mislim o plakatima, sa kojih nam se cere ličnosti i proizvodi. Mislim o plakanju. Znate ono, kad se dete rodi, pa počne da skiči. A onda upalim televizor pa negde odlutam, bukvalno do njih, do svih tih priča, ideja, ličnosti, događaja... I više ne gledam da li je uživo ili ne. Neka hemija postoji. Vidim gladnu decu, pogibije...znate već, ima svega tu. Pa onda krene neka sreća, film ili bilo šta, bar osmeh. I veliko pitanje koje psihijatri postavljaju, da li čovek plače zbog sebe ili zbog drugih? I da li se mogu izmeriti suze u samoći i suze negde u društvu. Koje suze su jače, vrednije? Ja nemam pojma, samo postavljam pitanje. Ali nije to ni važno. "I ovu noć si pregurala sama, kerov je zaspao blaženim snom."

A zar nije jednostavnije "živeti"? Uzmeš pare koliko ti treba, uzmeš od ljudi ko ti sve treba, jednog, drugog, treću, petu, šta ja znam...uzmeš sve njih koliko hoćeš. Uzmeš pa ih staviš u džep sa sve parama, staviš tu i neki dobar auto, staviš more, planinu, sunce, sneg. Pa odeš u mesto koje se zove Život. I onda živiš. Nisam pomenuo dom. Ima li tu doma? Ima li mira, tu u tom Životu? Ne znam. Ali znam da je lakše. I ako već živimo, kao što kažu neki, red bi bio da nam se planeta zove Životinja ili bar prosto Život. Ali ne, nama se planeta zove Zemlja. Pa šta radimo mi ovde? Zemljimo? Da li je Zemlja isto što i zemlja, blato, motika, njiva? Nije. Ali eto mi je zovemo Zemlja. I kako budnome dokazati da je živ? To je teško, kao i snivaču dokazati da sanja. Zato, Laku Noć.

Predugo. Kroz glavu mi prolaze bivše. Da li postoji bivše, bilo šta? Da li se nešto može nazvati bivšem? Ako je nešto bivše, zašto mi je još uvek u glavi, u rečima, u zidovima. To smo samo mi pustili da nas vetar odnese dalje. I nadamo se. Mislimo da smo prebrodili. Postigneš gol na utakmici. Sutra je sledeća. Da li taj gol sada znači nešto? Možda ćeš sada izgubiti, možda ćeš biti poražen do zemlje, zgažen. I da, opet će te okupati osećanje kako si prebrodio to. A onda skupiš vreme i prostor u šaku i baciš pred sebe kao karte. I vidiš da smo u dubokom moru. Obala je samo jedna. Gde god da plivaš, čeka te ta ista obala. Busola ti tu ništa neće pomoći, kazaljka se okreće uvek u istom smeru. I bivamo pametniji. Da li mi to samo decu zavaravamo, da bi mogli mirno da spavamo? Ono što znam, to je da postajemo tvrđi na rečima. Pod kožu se uvukla zima i svaka prosuta reč izaziva još veću, do same drhtavice. Reči nam tako mnogo znače, da prosto ne smem da ih dajem. Ali ovde je to malo drugačije. To je zato, što postoji "exit". Ali, zapravo nije. To smo isto mi. Samo je atmosfera drugačija. Nismo zagađeni jedni drugima. Nema očiju, nema prdeža, nema psovki za koje znaš kome su upućene, nema prozivki. Nema tenzije. A to ti je kad te mrzi da ideš po čašu vode, pa nabeđuješ nekog kako je žedan mesto tebe.

Kako ide život, prolazim kroz razne faze. I vi. Možda je to samo opravdanje. Ali moram vam priznati da slabo čitam. Vidim ovde na ovom servisu, puno blogova, puno korisnika. Ali ja se jedva usudim da pročitam nešto. Bojim se da svi ljudi imaju neku svoju priču i da je ta priča bolja od moje. Pa se plašim da čitajući ne budem poražen. Kad pročitam sve te lepe avanture, stihove, komentare, ushićenja. Sve mi je to daleko, ali ne i strano. Uvek sam birao tužne pesnike, pisce. Njihove priče bi me ohrabrile. Ove priče ovde me obeshrabljuju. Možda ja samo tražim tebe. I možda nisam dovoljno sam pa da u tome i istrajem. Već samo olako, onako ovlaš prelistam tvoje redove. Svaki komentar bi izazvao moju blokadu.

I evo, danas nemam ni imena, ni prezimena. Nemam put ni rastanak. Nemam svoj broj, svoje mesto. Duboko u čemeru i ludilu. Ali ne, savest mi ne da da potonem. Duhovi i đavli što su se skrili iza mojih leđa, vode me. Ne slušam ih ja. Ali ih moje ruke slušaju. Ali ih moje telo sluša. Ali ih moje uši čuju. Ali ja ih ne slušam.

Pokušavam da pronađem. Nešto. "Slušaj samo sebe". Toliko puta izrečeno. Sebi postavljam nerealne ciljeve. Slušaj sebe. Da slušam sebe? Samo sebe. E, to bi onda izgledalo ovako:

Planeta Zemlja. 3.mart 2018.

Radio javlja poslednje vesti. Poštovani slušaoci. Javljamo se sa nepoznate lokacije. Ako nas čujete, pozovite 9954... Nadamo se još uvek da ima preživelih. STOP

Radio javlja poslednje vesti. Poštovani slušaoci. Javljamo se sa nepoznate lokacije. Ako nas čujete, pozovite 9954... Nadamo se još uvek da ima preživelih. STOP

...

I tako, na nekih talasnih dužina, ova vest se ponavlja. Neprekidno.

Pitam se da li ima tamo nekog živog? Ili to radio okreće istu stvar sve dokle ne istroši baterije.

Izgleda da sam sam. Oko mene prah i pepeo. Nema nigde ničega. Možda po koja biljka ili neka životinja. Još nisam siguran. Izašao sam na ulicu. Uzeo neki auto, svratio na neku benzinsku pumpu, sipao gorivo. Vozio sam. Dugo, daleko, svuda. Krenuo sam u potragu za ljudima. Mesecima sam vozio. stajao po nekim lokalima, jeo hranu kojoj rok još nije istekao. Nisam se usudio da krenem brodom ili avionom. Zarobljen sam na kopnu. Ne znam šta se zbiva na tamo nekim kontinentima od kojih me dele okeani. Volim što sam živ. Ali to nije ono najbolje. Najbolje je to, što znam da postoji jedno mesto, neko sklonište. Ali ne, tu nema ničega. Samo bolest. Ja ću naći svoju lepšu polovinu. Tu je, blizu smo. I znam da me neće voleti zato što sam jedini. Već zato što sam baš ja preživeo.

S obzirom da stalno menjam identitete na internetu, menjam naloge, pasvorde, sajtove, e-mailove, facebook profile, nik-ove na krstarici, poceo sam i sa twiterom ali i sam i to sve obrisao.... E to? Pitanje postavljam sam sebi, da li se ja to stidim svojih postupaka? Da li se stidim svog ličnog identiteta? Da li ne znam šta ću sa mislima ili sa sobom :). Dobro pitanje. Ne verujem da sam usamljeni slučaj. Ali, ako brisanje internet identiteta uporedim sa stvarnim životom, da li to znači da imam suicidne ideje. Da budem iskren, razmišljao sam o tome, ali još kad sam bio mlađi. Sada ne razmišljam toliko često o tome, više mi se sviđa ideja da ako zaglibim, odem tamo gde žive anđeli, u neku ustanovu i da mirno trunem. Ali svo to razmišljanje je površno i izvire iz svih nas. Neki će reći, ako imaš problem, ne možeš ga sam rešiti, potraži pomoć, bilo kakvu, druga, devojku, psihijatra. Da, to jeste opcija, ali trenutno hoću da vam serem ovde. I slučajno sam saznao da na neku prekvalifikaciju koju sam išao i pored mene još sto ljudi. Trajalo je to mesec-dva. Kako sam čuo od jednog polaznika, on je dobio 30 hiljada dinara za to. Kao prosečna plata. Ja sam dobio 8 hiljada. Zašto? I kako to da ja preguram sva ta izdrkavanja, sve te zajebancije i opet sam na nogama? Kako? Prosto mi dođe da uđem u banku i svaima da im prospem mozak. Ali nemam pištolj, ni u tome nisam istrajan. Jer mi treba 200 evra da bih ga kupio. A ja jedva imam za cigare. I jel to pravda? I jeli pravda da budem prodan, kao i mnogi od vas. Još uvek smo tu gde jesmo, ali smo prodani, ko zna kome i ko zna zašto. Samo se čeka trenutak da budemo pokupljeni i odvedeni negde za nešto. Juče sam vozio mog jugica starog dvadesetak godina. I na putu za Vrnjačku Banju, vozio sam sporo, i? U susret mi je dolazio neki dzip, crni, više sivi, tako nešto. I klinac sa zadnjeg sedišta i otvorenog prozora uperio je pištolj i pucao. Bio je to neki (valjda) vazdušni pištolj. A da li je bio baš klinac, nisam siguran. To ja predpostavljam. Ali mi se učinilo da vidim pištolj. Eto, nemam sreće da kažem sa sigurnošću, da li je to bio kamen ili pištolj. Ali to se događa već drugi put. Prvo na jednim, sada na drugim kolima. Da li se to zaista događa? Da kamen odskoči od zemlje i zabije se u šoferku i napravi naprslinu. Vozio sam 50, 60 km/h. Mnogo slučajnosti u mom životu, da bih bio siguran. Zato nisam siguran. To je paranoja. Ali neke teorije zavere nisu samo teorije.

Ti nikad nisi bila, ono najbolje
samo sam te sanjao
noć i dan

Ti zauvek prosuta
na nebu na dnu

I kako sam
gde je ona, ta

Uvek sam te trazio
nikad nisam našao

I borim se
za nas

Al kasno je za stradanje

Želim, kad se svetla pogase
tvoje oči da ugledam

I daću sve
prokleto je

Spalio sam sve snove, mostove i poraze

neću da čujem za vas

vaša imena prolaze

 

Hoćeš da znaš istinu? Ti si jedna pička. Sebična pička, koja je umislila da je bog. Zašto ti to govorim? Zato što možeš da gledaš sve to. Ako misliš sebi dobro. To je prvi korak. Imao si je. Ima si je u glavi. Telo ti je drhtalo za njom. Nisi mogao da jedeš, da spavaš. I nemam puno reči za tebe. Ti si je uništio. A na kraju i ubio. Bio si na domak cilja. Trebao si da je pustiš. Da ostaneš tamo gde si išao 23 godine, svaki dan. Da se moliš i veruješ. Ja sam je već video kako se oporavlja. Moglo je i bolje. Bila je odluka na tebi. I sad si prazan. Sopstvenim podsmehom ubijen. Laku noć.

Okrenuo bih ti leđa,
poslušao stare
misleći da ćeš tako
saznati ko sam.

Otišao bih u tvoje spomenare
da vidim pravu istinu o tebi.

Ne bi me bolele tvoje bivše ljubavi
ne bi me boleo ni rastanak naš.

Jer ono sve što znam o tebi
to je sam dah da ispunim ove redove.

I uvek je bilo
ili sam voleo
ili sam bio voljen

Nikada oboje.

 

sećam se slike ja, u gradu prolaznika. Nesmunjivo lice sudbine. Pleše na cesti. Soba sva od duvana. Kuhinja bez prostora. studentska soba. U glavi slika. Stari cimeri. Moje ludilo. Bez svesti sam dočekao jutro. Ali bilo je lepo. Na kraju, negde na kraju. Upoznadoh nekog čudaka. njegove pesme nisam razumeo. On ih je uporno pisao. Ni jednu reč u glavu ne stavih. A evo me sad pravim iste kopije. I beskraj i svemir. I sve uzalud. Mlado detinjstvo. Sudbina prolaznika. a noću u rupi kod Peđe, igramo karte i pravimo lom. Krenuli smo u grad, ja sam mislio idemo na nebo. I muzika beše dobra i lepa. Alkohol mi uzima reči. Sedela si kraj mene. A bila si ko zna gde. Nisam te čuo. Nisam te video. Ne bih te prepoznao. Rasplinuo sam se kao vetar. I mislim da me znaš, nemoj me znati. Pusti da budemo stranci.

O tebi sam znao sve
težak poraz moje ćutanje
ne bih da komplikujem
ali mora se

Ti samo znaj
kad treba da se prestane
kad me obuzme bes
i pomisao na stradanje

I zaključaj vrata
kad misliš na mene
asketa sam postao
ne volim prezire

Ne gledam više filmove
ni te puste politike
pišem priče
pesme i molitve

I vidim, bolje je.

Evo sedim kraj svoje peći, ovaj sneg mi je malo omeo raspoloženje. Prokapava krov tu i tamo. Neko lonče stoji tu na zemlji. U početku me je strašno nerviralo. A onda te kapi su počele da sviraju. Pa sam sedeći tako, slušao. Nema ptica, još uvek, pa me ovaj cvrkut baš obuzima. Svet je tamo dole u ravnici. Ja ovde na brdu, još uvek ne znam, da li su oni napustili mene ili sam ja napustio njih. Ali, kad god bih krenuo, tamo dole u ravnicu. Neki lavež bi me zaustavio. Da li neki očajni vuk, neko drvo koje lomi svoju trulu granu, ili neki detlić, možda jelen. I tako, ostadoh ja ovde. Godinu, dve, više ne znam koliko.

Kad otopli, pa se trava razleže po zemlji, pa neki potočić krene da kulja, sve nekako živne. Ali tad se ljudi sve češće kreću ovuda. Neki su lovci, neki lovine. Puno neprirodnog pucketanja. Puno straha. Zveri pobegnu gore višlje. U planine. Ja ostanem na vetru, pa gledam. Vidim gore sreću. Vidim i dole smeh. Pa ne znam. Onda oližem prst pa osetim kuda vetar duva. Pa eto tako krenem, bez recepta, bez knjiškog znanja. Krenem. Čujem pečurku, kaže da je otrovna. Pa neka je. Neko je mnogo naljutio, pa je i ne zgazim. Nek se snadje sama. I evo, lepo mi je ovde. Ova drvena vrata, baš lepo izgledaju, svaka boja bi je uništila. Kažu mi da je tu dolazila neka devojka. Neka prelepa, mlada devojka iz nekog dvorca. Sedela je tu na nekom panju. Odmarala. Pa je nastavila da bere cveće. Ja sam se slučajno našao tu. Gledao sam je. Kažu mi da nisam znao kako da se opravdam i da li treba da se pravdam. I opet mi kažu da je nemo ušla sa mnom u tu kolibu. Izvoljevala je nešto. Pitala me svašta. I ja sam joj pričao neke čudne priče. Njoj je sve to bilo zanimljivo. Ja se toga i ne sećam. Samo se sećam njenih očiju, i njene stare majke. Znam kako je bila gorda, preko me je pogledala, uhvatila je devojku za ruku i odvela kući. Ne sećam se, da li je to bilo dobro ili loše. Ali sam osetio suze. To je samo počela kiša.

Hodah. Uspravno. Sa pogledom ka nebu. Sa pogledom kroz ljude. Ne želih ništa. Uveče bih osmislio plan. Sutradan ga ostvarivao. Ali jutro uvek promeni sve. Promeni i moj pogled na svet, na ljude. Previše sam se upustio u spoznaju. Ljudi su verovali da su oči ogledalo duše. možda i jesu. Ali samo ogledalo. Oči ne govore ništa ako ne znaš da ih kontrolišeš. Ako gledaš u ljude. To ne znači ništa. U mojoj glavi nije bilo mesta za imena, brojeve telefona, rodjendane. Nikada nisam ništa mislio o nekome. Mislio sam samo o sebi. Tačnije, nisam mislio o svom uspehu. Nisam sebe toliko ni voleo. Mislio sam o idejama. Hteo sam znanje. Kako? Zašto? Uvek sam imao pitanja, na koja nisam dobijao odgovor. Nekada ih nisam ni postavljao. Nikada ih nisam postavljao. Zaboravio bi ih. Ali sam ih zapisivao. Čitao u glavi i jednostavno čuo "ne znam". Onda sam rečenice počeo da delim na reči. Taj splet reči i njihov redosled. A onda povezivao "naše" i "tuđe" reči. Onda sam počeo reči da delim na slogove. I jedino što sam shvatio, to je da koliko god ljudi pričali, suštinski se ne razumeju. Nerazumevanje izaziva strah. Strah izaziva smeh. I tek tada sam shvatio da nema razumevanja. Postoji priča i shvatanje. Neko se prepozna u nečemu dobrom, neko u nečemu lošem. Taj se oseti odbačenim i pojavi se strah. Onda nastupa njegova borba da opstane. To izaziva smeh i rasterećenje. Tako se ljudi, druže, upoznaju, smeju. Kasnije se sećaju svega toga, pa bi to i da ponove. Tako nastaju prijatelji. A onda sam počeo da mrzim sebe, kako to da sve to nisam pre shvatio. Kako to, da nikada nisam voleo smeh. Tačnije, voleo sam. Ali nikako nisam uspevao da ja pružim nešto tim ljudima. Da ja nekoga nasmejem. Da ispričam vic, šalu, bilo šta. Sazdan od ozbiljnosti. I od iskrenosti. Mrzeo sam sebe takvog. Ali sam osetio da me ljudi vole. Ne znam zašto? Verovatno da bih osetio slobodu da se izrazim. Nisam uspevao. Kao mnogo puta do sad. Previše sam se rasplinuo. Previše raširio vidike. I zašto "ničija zemlja"? Zato što svoje ime vidim svuda. Čujem i ono što ne treba i ono što treba. Ukapiram na svoj način. Krenem da mislim i o tuđim načinima, koracima, potezima. Ili si borac ili heroj. I onda smo se trkali. Osećao sam veliki bes i želju da pobedim. Trčali smo, bio je mrak, bilo je hladno. Ostavio sam ga na nekoliko metara. Onda sam čuo vapaj ili šta već. Izgubio sam volju, posustao. On je nastavio. Bio je ispred mene. Nismo imali cilj. Ja ga nisam znao. Opet sam začuo vapaj: "hajde". Ja sam ostao tu ukopan, on je nastavio. Pobedio. I pre toga smo pričali. Nekada davno, kad smo bili u školi.

-U, je, odakle ti snage?

-Znaš, mnogo mi znači kad me ljudi bodre, kad navijaju za mene, to me čini jačim.

Ja sam prosuo laž.

-Ja ne volim kad me ljudi bodre i vole, mene čini jačim, kad me ljudi mrze.

Pogledao me je. A ja ni sam nisam znao šta sam rekao i što sam rekao. Hteo sam sebe da opravdam. Zašto nisam ja u klubu takmičara. Zašto se ja ne takmičim? U nekoj disciplini. Nisam sebe doživljavao kao sportistu. Daleko od toga da sam bio smotan, ili da sam mrzeo sport. Ali sam uvek mislioo nečemu drugom. Bio sam i fudbalski strateg. Da, u školi. Ali bezuspešni. Onda mi je jedan drug rekao:

-Ako hoćeš da pobedimo, nemoj da igraš.

Tako je i bilo. ali je nastavnik, naravno, vratio i mene u igru. A, voleo sam to fizičko. I one planove koje smo pravili u učionici, u svlačionici. Bila je to sigurna pobeda. Ali nešto nije štimalo. Na nešto nismo mislili. I posle svakog poraza, doživljavali smo uvrede. Nipodištavanje. To nam nije smetalo. Dok jednom, posle škole, nije počela tuča. Ne znam kako, ni zašto. Ali ja i taj smo se našli na zemlji. Pored nas su bili, neki, razni. Deca, kao i mi. Ipak nisu to bila baš deca. To su bile neke njihove priče, njihovi uzori. Retrospektive roditelja. I samo sam video nož. Jedan mi je pružio nož. 

-Izbodi ga.

Da li je to bio trenutak, kada je trebalo da se prelomi. Da li sam trebao da uzmem taj nož i da ga izobodem, da ga urnišem? Možda. Ali nisam. Kako je počelo, tako se i završilo. Otišli smo kući. Mnogo sam se tukao po školi. I skoro uvek gubio. Ali to mi nije bilo važno. Nisam se osećao bezvredno. A onda kasnije. I kada smo već bili odrasli ljudi. Opet ne znam zašto. Ali izbila je neka tuča. Neka frka. Taj lik je bio s nama. U našoj grupi, bandi, kako već. Stavio je nogu na neka kola. Neki drugi lik je hteo da prođe. Ali nije rekao ništa, samo je stao tu i želeo da prođe. I pobili su se. Ja sam ih razdvojio. I raspalio po toj pičci.

-Zašto si me udario?

-Psovao si mi majku.

-Nisam.

-Jesi.

Kao što je bezrečno hteo da prođe, tako mi je i bezrečno psovao mater. I to je bilo to. Dobio sam ja batine i od ovog drugog, ovaj put zbog devojke. Koju inače ni on ni ja nismo jebali, ali dobro sad.

-Kako je počeo rat?

-Pitaj učiteljicu.

E to vam je to. Neko je postao doktor, neko niko i ništa, neko...ovo, ono. A ja sanjam tu ničiju zemlju. Pišem ovo i tražim način da uspem. Ili da ne uspem. Ali, "po meni se ništa neće zvati", mi jako dobro zvuči. Pa nek tako i ostane. Ako neko oseća bol ili grižu savesti. Kao što nije trebalo ni u prošlosti, ne treba ni sad. Veliki ljudi su bili veliki, zato što su tako malo tražili. A, ja ne želim da budem deo njih. Hoću da budem mali čovek. Koji radi za platu. Pošteno. Koji ima porodicu. I tako dalje. I osećam, da gde god se uključim, tu nešto procveta. Ali ja uvenem. Zato vas ne želim kraj sebe. "Ko previše prašta, taj uvek iznova bude povređivan." Više nemam duše ni snage da ikome oprostim. Dobro je što danas nisam podigao pare iz banke. Trebaće mi još da skupim, za ono što mi treba.

Prvo čega se sećam je to da sam bio mnogo ozbiljan prema tebi. Mnogo si voleo da praviš pizdarije. Ja bih te malo klepio po glavi. Ali nisi bio baš toliko mali. Voleli smo se kao braća. Ja nisam baš imao puno vremena za tebe. Učio sam. Čitao. Sve što mi je došlo ruke. Tebi je najjače bilo kad smo sedeli u mojim kolima i vozili se po Trsteniku. Otvorili smo prozore. Ja sam uporno smanjivao muziku, ti uporno pojačavao. Osećao si se kao bog. Ne znam što sam smanjivao muziku, valjda zato što su mi bila usrana kola i što bi neke budale mogle da nas izmlate. One koje voze tuđa kola. Znaš već koja. A tehno smo isto voleli. Kad udari bas, pa se zatrese ceo organizam. Sećaš se kad nas je deda Dula varao da budemo paše. Da se ženimo sa nekim sestrama. Onim iz sokaka, cepanke neke. I ti ode. Rekao sam ti neke stvari, kad smo sedeli kod mene za kompjuterom. Ne sećam se šta. Ti si me pitao: "Šta ti je?" Rekao sam: "Ne znam." Onda smo gledali u ekran par sekundi i ti si otišao kući. U to vreme, već si se uveliko družio s Brankom, Daliborem i Ivanem. Družio si se s kim si hteo. Sve ređe si dolazio kod mene. Naučio sam da hvatam muve. Čini mi se da mogu da ih uhvatim u letu isto kao i ti nekada. Bio si brz u svakom pogledu. One večeri, ne znam šta je bilo. To znaš samo ti. Ti si sad najobjektivniji. A bilo je raznih priča. Vidim te kako se smeješ. Ja nisam voleo kurčenje. Bilo mi je stalo samo to, da se organizujemo i radimo nešto. Nešto društveno korisno. Prozivke nikada nisu bile dovoljno jake da bih imao potrebu da reagujem. Zato sam mislio da se skupimo i pravimo pare. I evo, ode i zadnja cigara. Možda ću na spavanje. Gledao sam film "K-paks." Jako dobar film, preporučujem svima. Ali nema vere za to.