Evo sedim kraj svoje peći, ovaj sneg mi je malo omeo raspoloženje. Prokapava krov tu i tamo. Neko lonče stoji tu na zemlji. U početku me je strašno nerviralo. A onda te kapi su počele da sviraju. Pa sam sedeći tako, slušao. Nema ptica, još uvek, pa me ovaj cvrkut baš obuzima. Svet je tamo dole u ravnici. Ja ovde na brdu, još uvek ne znam, da li su oni napustili mene ili sam ja napustio njih. Ali, kad god bih krenuo, tamo dole u ravnicu. Neki lavež bi me zaustavio. Da li neki očajni vuk, neko drvo koje lomi svoju trulu granu, ili neki detlić, možda jelen. I tako, ostadoh ja ovde. Godinu, dve, više ne znam koliko.

Kad otopli, pa se trava razleže po zemlji, pa neki potočić krene da kulja, sve nekako živne. Ali tad se ljudi sve češće kreću ovuda. Neki su lovci, neki lovine. Puno neprirodnog pucketanja. Puno straha. Zveri pobegnu gore višlje. U planine. Ja ostanem na vetru, pa gledam. Vidim gore sreću. Vidim i dole smeh. Pa ne znam. Onda oližem prst pa osetim kuda vetar duva. Pa eto tako krenem, bez recepta, bez knjiškog znanja. Krenem. Čujem pečurku, kaže da je otrovna. Pa neka je. Neko je mnogo naljutio, pa je i ne zgazim. Nek se snadje sama. I evo, lepo mi je ovde. Ova drvena vrata, baš lepo izgledaju, svaka boja bi je uništila. Kažu mi da je tu dolazila neka devojka. Neka prelepa, mlada devojka iz nekog dvorca. Sedela je tu na nekom panju. Odmarala. Pa je nastavila da bere cveće. Ja sam se slučajno našao tu. Gledao sam je. Kažu mi da nisam znao kako da se opravdam i da li treba da se pravdam. I opet mi kažu da je nemo ušla sa mnom u tu kolibu. Izvoljevala je nešto. Pitala me svašta. I ja sam joj pričao neke čudne priče. Njoj je sve to bilo zanimljivo. Ja se toga i ne sećam. Samo se sećam njenih očiju, i njene stare majke. Znam kako je bila gorda, preko me je pogledala, uhvatila je devojku za ruku i odvela kući. Ne sećam se, da li je to bilo dobro ili loše. Ali sam osetio suze. To je samo počela kiša.