Na tren sam pomislio kako imam inspiraciju, napisao naslov i shvatio dvoznačnost reči, koju do sad nisam primećivao "plakati". Ne, ne mislim o plakatima, sa kojih nam se cere ličnosti i proizvodi. Mislim o plakanju. Znate ono, kad se dete rodi, pa počne da skiči. A onda upalim televizor pa negde odlutam, bukvalno do njih, do svih tih priča, ideja, ličnosti, događaja... I više ne gledam da li je uživo ili ne. Neka hemija postoji. Vidim gladnu decu, pogibije...znate već, ima svega tu. Pa onda krene neka sreća, film ili bilo šta, bar osmeh. I veliko pitanje koje psihijatri postavljaju, da li čovek plače zbog sebe ili zbog drugih? I da li se mogu izmeriti suze u samoći i suze negde u društvu. Koje suze su jače, vrednije? Ja nemam pojma, samo postavljam pitanje. Ali nije to ni važno. "I ovu noć si pregurala sama, kerov je zaspao blaženim snom."

A zar nije jednostavnije "živeti"? Uzmeš pare koliko ti treba, uzmeš od ljudi ko ti sve treba, jednog, drugog, treću, petu, šta ja znam...uzmeš sve njih koliko hoćeš. Uzmeš pa ih staviš u džep sa sve parama, staviš tu i neki dobar auto, staviš more, planinu, sunce, sneg. Pa odeš u mesto koje se zove Život. I onda živiš. Nisam pomenuo dom. Ima li tu doma? Ima li mira, tu u tom Životu? Ne znam. Ali znam da je lakše. I ako već živimo, kao što kažu neki, red bi bio da nam se planeta zove Životinja ili bar prosto Život. Ali ne, nama se planeta zove Zemlja. Pa šta radimo mi ovde? Zemljimo? Da li je Zemlja isto što i zemlja, blato, motika, njiva? Nije. Ali eto mi je zovemo Zemlja. I kako budnome dokazati da je živ? To je teško, kao i snivaču dokazati da sanja. Zato, Laku Noć.