Predugo. Kroz glavu mi prolaze bivše. Da li postoji bivše, bilo šta? Da li se nešto može nazvati bivšem? Ako je nešto bivše, zašto mi je još uvek u glavi, u rečima, u zidovima. To smo samo mi pustili da nas vetar odnese dalje. I nadamo se. Mislimo da smo prebrodili. Postigneš gol na utakmici. Sutra je sledeća. Da li taj gol sada znači nešto? Možda ćeš sada izgubiti, možda ćeš biti poražen do zemlje, zgažen. I da, opet će te okupati osećanje kako si prebrodio to. A onda skupiš vreme i prostor u šaku i baciš pred sebe kao karte. I vidiš da smo u dubokom moru. Obala je samo jedna. Gde god da plivaš, čeka te ta ista obala. Busola ti tu ništa neće pomoći, kazaljka se okreće uvek u istom smeru. I bivamo pametniji. Da li mi to samo decu zavaravamo, da bi mogli mirno da spavamo? Ono što znam, to je da postajemo tvrđi na rečima. Pod kožu se uvukla zima i svaka prosuta reč izaziva još veću, do same drhtavice. Reči nam tako mnogo znače, da prosto ne smem da ih dajem. Ali ovde je to malo drugačije. To je zato, što postoji "exit". Ali, zapravo nije. To smo isto mi. Samo je atmosfera drugačija. Nismo zagađeni jedni drugima. Nema očiju, nema prdeža, nema psovki za koje znaš kome su upućene, nema prozivki. Nema tenzije. A to ti je kad te mrzi da ideš po čašu vode, pa nabeđuješ nekog kako je žedan mesto tebe.