Krene mi misao, pa prevlada razum. A ne znam da li je to razum ili samo strah. Da ne napišem nešto što ne treba. Napravio sam blog, baš zato, da napišem sve što imam. Na taj način bih se otarasio svih vas. :) Ne, samo bi misli prosledio dalje. I već sam jednom napisao ovde, da sam NAPISAO knjigu. Ali odneo je vetar. Pesnički rečeno. Tehnički rečeno formatirana je sa svim ostalim stvarima na kompjuteru. A bilo je tu svega. Imao sam prilike da zapadnem u neke mračne stvari. Ali nisam. I sad kao da se pravdam sve je bilo legalno :), ne uključujući programe, koje sam tako-kako imao. I onda na internetu, tačnije na fejsu, slučajno upoznam nekog lika, možda to i nije bilo na fejsu. Ja ga pitam "šta ima?" On to bukvalno shvatio, pa mi pošalje neki link. mislim da je to link do pakla. Pa ako nekog zanima, mogu da uputim preporuku. Ja sam stigao do treće slike, bile su u pitanju neke orgije. I naravno, kako me bog stvorio radoznalog, krenem malo niže...vidim krv, strašne scene...I tu stanem. Postoje neke stvari koje čovek jednostavno ne može da svari. A prva slika neko proleće, sunce, šta ja znam šta... Drugi put, drugi lik, šta ima? Pošalje mi link do neke igrice. Znate ona igrica, kad se udubite u ekran i odjednom bum, tras, aždaja. :) ali u hiljadu različitih oblika i načina. Tako da sada kad posećujem sumnjive linkove, prvo stavim ruku preko očiju. I odaljim se od monitora, za svaki slučaj. Eto kakvih sve ima, a moj ubogi um, sve to toleriše. I možda se čudite što pišem često ali kratko. Čudim se i ja. Imao sam veće ambicije. I to sve zašto? Da bi neko rekao, super, predivno, inspirativno, ludilo, car si...bla, bla... Pa izgleda da je tako :) samo u ovom slučaju "napisao/la". Pa dobro. Život nema reprizu. Neki bi se zapitali da li je to pogrešno? Da li mi pišemo, čitamo da bi sami sebi bili dovoljni. Nas zaista ne interesuju drugi ljudi, tuđa pisanija. To bi bila čista laž. Jeste, naporan sam. Znam. Kreneš da čitaš, pa sve ne znaš da li smeš, ne smeš, dobro, loše, buaaaa. Tako i ja. Kad vidim par rečenica, dođe mi da povraćam. Oči čitaju svaki drugi red, svako peto slovo. Pomisliš pobeda, pa nisi baš siguran, onda neko prdne i tebi je to dovoljno da ukapiraš da je pobeda tvoja. U ovom slučaju, omakne ti neko slovo, ili čuješ pucketanje plastike monitora. Uvek tražimo opravdanje za svoje postupke. To je normalno. Čak i samoubica ostavi oproštajno pismo kao dokaz da je morao. Neki čak ni to o.O. 

Ja sam za početak sakrio sve stvari koje me podsećaju na nešto loše. Nije to čak ni loše, tačnije koče me i vuku da se opet vratim na staro. Na nešto, što bi opet svelo se na isto. Kao kad odigraš igricu i pređeš sve nivoe. I sad da te neko tera ponovo? Pa ne bi ni da ti plati :). Kao. Mada život je igra u kojoj nema istih faza, nivoa, ne zna se ni gde je kraj, a početka se baš ne sećamo jasno. I sad, jedno pitanje. Zašto sam ja nju ostavio? Hoćete da se zezamo... pa nije nam išlo, nije nam se dalo, sudbina, truć, truć. Ne bre. Ostavio sam je jer je počela da se goji kao krmača a ja sam verovao da će od moje ljubavi da smrša. Zaista sam to verovao. Da će moći da smrša, i da mi umesto čokolada i poklona ne kupuje ništa već da kupi preparat i smrša, da lepo izgleda i da bude laka. A sex nam nije bio loš, to je zato što sam ja bio virtuoz pa sam smišljao načine kako da nam ugodim. A opet, njene predrasude su me ubile u pojam, što se tiče oralnog sexa.a što se tiče mršavljenja, nisu samo preparati u igri, ima tu i trening, aerobik, aktivnost, šetnja. Umesto toga, ja sam počeo da se gojim i zajedno smo bili dva panja koja se ne slažu ni u čemu, osim u tome da se viđamo sa njenim drugaricama. Koje sam ja inače "simpatisao"...i od jedne tražio broj telefona. Tačno. Ali, ISKRENO ni u ludilu ne bih je prevario. Ona bi rekla, a sad i ja, nezrelo ponašanje s moje strane. I to je tačno. E onda sam je zaista prevario, ali samo za trenutak. Posle sam joj sve priznao. Zašto? Zato što je nisam dobro lagao. Nisam imao alibi. A i lakše mi je bilo da priznam, jer mi je bil sve jedno, da li će da ode ili ne. A zašto sam ja bio uopšte s njom? Upao sam u zamku. Njenu zamku da izgubi nevinost. I kako da ostavite devojku koja vam toliko pažnje pruža...teško. To mrcvarenje je trajalo godinu-dve. E sad, šta sam ja mislio, šta je ona mislila...to niko ne zna. Ne znam ni ja. Neke stvari se otmu kontroli i posle si samo igrač. Da li je to bila njena ili moja igra ili ko zna čija. Ne znam. Ali bili smo tamničari sopstvene sudbine. I onda pročitam Žarka Lauševića. Hiljade i hiljade primeraka, truć, truć...svi čitaju. Pa, ajde de, nisam ni ja konj. Pročitam. I šta sam pročitao? Ništa. Tuga. Ali sam se u nekim trenucima uživeo, saživeo. Ja bih to drugačije. Ali lako je iz ove perspektive...Nekad čovek prosto nema kud. I svi mu se sada dive. Sada je on heroj. Zato što je propatio, zato što je to što jeste. Kome se ja divim?