Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Pravo da ti kažem, ne znam što ovo pišem. Možda će se glas nekada, negde, nadviti nad nebom. Kako prolazi život, shvataš koliko je sve samo tren. Ali seti se koliko je mladih otišlo. Pozdravi ih. Meni su kola stala, tu negde u Bogdanju. Bitno je šta osećaš u duši. Ne mogu sad. Znaš ono kad sam te zvao da svratiš? Tebi je bila šema da me sačekaš, kako je već bilo? A, mogli smo da kupimo neke grickalice, da sedimo ko ljudi, gledamo te-ve. Da pričamo. Bilo šta. Ali ja sam ti izgleda bio dosadan. Vukle su te neke daljine. Otišao si predaleko. A ja osećam krivicu što te nisam išamarao. Što ti nisam rekao da se uozbiljiš. Još nisam platio ona dva piva. Neću ni da ih platim. Nek to bude moja šema. Ne vredi tugovati. I jebeni glumci. Čuvaj me. Ne daj da budem neko kog će ljudi sažaljevati. Doćićemo i mi bogu na istinu. Ali, pre bih ovde istrpeo neko zlo, nego gore.

Tabula Raza:

Sedimo...

-U što je dobro ovo pivo.

-Jebeš pivo, dosadno.

-Mnogo razmišljaš.

-Šta da radim?

-Treba da se ženiš. Da se uozbiljiš. Da ne sekiraš roditelje.(To ti možda i ne bih rekao, al,ajde)

-Kako?

- Šta ti treba da budeš ok? Da budeš stabilan? Da izgledaš ok?

-Drugar.

-Pa evo, računaj da smo najbolji drugari.

-I, kad će da idemo?

-Kad, hoćeš...itd

Otišli smo do nekog lokala. Ja sam se zajebavao, ti si merkao. Zezali smo se na neki način. Mislim da je i meni i tebi bilo ok. Uh! Bio bi to zajeb. Negde bi se ispovraćao. Ja ne znam šta bih radio. Zbario bih nešto na brzinu. Odvezo te kući, stavio da spavaš. A ribu bih odvezao kod mene. e, tako bi se to završilo. Čini mi se. Ali posle? Posle...čućemo se mi još koji put.

Ti čuješ ton, ja čujem šum. Ti jasno odvajaš zvukove. Znaš da se pronađeš. Ja slušam samo srce. I svirao sam tu gitaru. Neke neponovljive melodije. U mojoj glavi nema mesta za replike. Svaki dan, nova melodija. Svaki, tren, izdisaj, udisaj. Razgovarao sam sa "točkom". Njegove reči su bile: "Mogu da te naučim da sviraš, ali ti ne mogu melodiju ubaciti u glavu." Svako sluša ono što želi da čuje. Nervira me mačka, koja mi se vrzma po dnevnoj sobi. Ne znam ni otkud tu. Ja ne volim mačke. I jednom je bila noć. Negde oko osam sati uveče. Na zemlji sneg, u vazduhu magla, na nebu mrak. Jeziva scena, koja ne bi mogla ni da se uslika. Uzak put. Poluprohodan. Po ivicama kao obodi nekih talasa. Pogašena svetla. Štednja struje. Noge su me negde vodile. Hteo sam da ih protegnem. I sva ta bespuća vode nekud. Do nekog jezgra, skloništa. Juče je neki dečak stajao na raskrsnici. Kao da čeka nekog, kao da ne čeka nikog. Čini mi se da bi mogao da stoji tu doveka. A opet, nije pao s marsa. Zna gde je pošao i šta radi. Znao sam i ja. Prtio sam sneg do neke krčme. Do neke Mare. Javio mi se rotfajler. Arlauče za gazdom. I tu noć sam pregurao. I bolni ciga tužno jeca sam.

Ja nisam kao ti. Da bespuće strpam u jedan san. Da živim za tren. Da gutam suze i verujem svakom. Ako postoje razlike, ti si negde gde je toplo, u sahari. Ja sam dole na dnu. Kako se zove? Antarktik. Imam svoju kućicu. Tu živim. Mirno je. Tišina. A opet, noću kad krenu oluje i kada se vazduh natopi snežnom prašinom. Ja čujem svaki korak, vidim svaki uspeh. Tuđ. I samo se nasmešim, jer verujem da je i moj. Onda ću upaliti staru lampu, čitaću neke stihove. Stihove, koji su ispisani u vazduhu. Možda u dimu cigarete, ako mi to nešto bude značilo. Čitaću i pričaću, sebi, ledenim santama. A onda će osvanuti sunčano jutro. Kao da može osvanuti. Sunce je uvek na severu. Negde na horizontu. Poluzaklopljeno, tako da ga mogu gledati. Pustiću jedan urlik. Možda se obruši neko brdašce snega. Neko će doneti radio. A možda mi neće ni trebati. Priznajem. Lagao sam te. Ali, nisam toliko, koliko sam sebe. Jebeni uticaj okoline, okolnosti. Ali znaj, nikada ne bih mogao da trpim to tvoje prenemaganje. Tu tvoju oholost i mržnju. Ne možeš živeti kao sadista. Ja nisam mazohista. Nisam neko, koji može da trpi. Za rad čega? Za rad ljudi. Da pomisle kako sam srećan. Kako sam našao sebe. Ne. Suviše sam potonuo na dno. Ali to sam ja. Kockar. Jednom sam bacao dinar. Sedeo sam sam. U sobi. Srce mi je govorilo da ti nisi ta. I oni tvoji pokloni, čokolade. Nisu uspeli da mi srce zarobe. I onaj lančić, što sam ti kupio. Ne bih se setio...A glava mi je govorila, ludovao si, zezao se. Provocirao. Ima, nemao. Vreme je da se žrtvuješ za rad neke, makar i pogrešne ljubavi. I bacio sam novčić. Izgubila si. Žao mi je. U tom trenu sam izgubio i ja, jer sam znao da me čeka trnovit put. Pružio sam ti još jednu šansu. Opet si izgubila. Posle toga sam ostao s tobom još, godinu, dve. Ali, znao sam, da će sve to da se završi. Nisi mi verovala, kada sam te prosio. Nisi mi verovala kada sam te ostavljao. I evo, ako si u dubini duše znala da nismo jedno za drugo, znaj da sam i ja tako mislio. Ipak smo trajali. Neko vreme, neka mesta. Stari ljudi su mi govorili, bolje je da te žena više voli, nego ti nju. Ali, ja mislim da je to laž. Nema pravila. Moj brat mi je pričao. Isto tako se upoznao s nekom devojkom. Nešto bez veze, na neviđeno. Sačekao je na trgu ili već gde. Ona je krenula k njemu. Bio je zaprepašćen. Nije se ni pozdravio s njom. Samo je otišao i više joj se nikada nije javio. Ali ne boj se. Usrećio sam ja mnoge devojke. Bio sam. Bio na vrhu i na dnu. I evo opet sam tu. Svoj. Možda ne toliko koliko bih želeo, ali nalazim način da odagnam tugu. Neko to radi ovako, neko onako. I nemam briga. Previše je patetike ovde. Previše laži. Možda je ovo samo jedan umetnički izraz. Napisao sam knjigu. I zamisli, izgubio sam je. Koliko stihova. Koliko poučnih reči. Iskustava. I onda, sedeh tako jednog dana u nekom kafiću, otvorena terasa, u Beogradu. Kupio sam najbolji parfem. Original. Ciga mi ga je prodao za neku siću. Kasnije je neki ciga pokupio gvožđe iz mog dvorišta. Nisam mu tražio ništa. I eto to ti je to. Sve dođe na svoje. Opet sam kupio ray-ban cvike, skupe ko đavo. Ja sam dobio vrlo jeftino. Bilo je to po preporuci. I ko piše one tužne knjige? I kako baš mene da zadese da ih pročitam? Setim se bivših ljubavi. I ne znam, da li bi me radovalo, da si sada srećna. Ja sam dočekao jutro. Negde, s drugovima na jedan dan.

Pisalo negde...

U jednom klubu, sve ekskluzivno. Za svakog ima nekog mesta, ko želi šank, tranžstolice, ili stub da se osloni. Puno duše, reči, muzike. Na ulazu stoje pravi maderfakeri, čisto da te malo pojebu u mozak. A onda, neko počisti sve to. Nema konobara, pića, klope, nema prozora, muzike. I tu dolaze ljudi, razni ljudi, sa raznih strana. Velika hala, soba, šta li je već. Da li bi opstali tu? Nema droge, pištolja. Dolaze ljudi. Ne bih voleo da tu vidim decu. Zamislite sebe u toj sobi.

Ne pokušavaj da ispričaš priču koju ne znaš. Ja nisam lav, kralj propadanja. Ja sam zver u telu dečaka. U mislima sam pobio sve, koji me mrze, vole. Još uvek nisam uspeo da odagnam san koji me večito proganja. Pokušavam. Ne vredi. Vičem, ali me niko ne čuje. Glupo je vikati sam. A noćas, negde oko ponoći, sanjao sam bal. Neki neviđeni bal ili šta li je već bilo. Bilo je to neko ekstra društvo. Ne znam s kim sam došao, s kim otišao. O, znam. Otišao sam u kovčegu. Zadnje čega se sećam, bila je fašistička cipela, koja me je udarila u glavu. Bilo je tu svega. I zakuske i pića. Neki su sedeli, neki stajali. Ja sam se osećao kao kod kuće. Osećao sam toplinu. Ali me je očigledno ta toplina zavarala. Prišao sam nekim devojkama. Ne sećam se svega. Možda je to bio i neki tuđ san. Pričao sam s jednom devojkom. Ne, znam. Odjednom sam se našao lice u lice sa nekim malim, ne toliko razvijenim, ali nije bio debeo. Licem u lice. Ali njegove oči krile su naočare. Crne naočare. Nešto smo se sporečkali, krenuo sam da ga udarim. Ili on mene, ne znam. A onda dobro poznat lik. Bilo je tu i svedoka. Trenuo sam se. Poželeo sam opet da zaspim. Jer mi je san ličio na pobedu. Znam da bih pobedio. Jer, rekao sam vam, u meni je zver.

E, danas je praznik. Neviđeno. koji praznik? Da'l neko zna koji je to praznik? Da, znamo, to je praznik. U kalendaru, nisam proveravao, ali mislim da je crveno slovo. I danas ulice nemaju svoja prava imena. Tačnije imaju. Ali ih svako svojata kako hoće. Kao da smo žudni tog konsenzusa. Da i svaka šuša učestvuje. Pa da kažemo e, to je to i gotovo. Tako da je za mene danas praznik. Zato što pada sneg, još uvek da vidim kako pada. Toliko je napadao da mi je magla pred očima. Nema posla. Osećam da je svrsishodno da nešto napišem. I to je neka vrsta rada. Nemam granice kad je vino u pitanju. Ne shvatite ovo bukvalno. Ali bokal, dva. Šta je to? Ništa. Posle ne pričam dva dana i gotovo. E sad ono zaljubljivanje. Nemam pojma šta je to. Ja se zaljubim, pa me muka snađe. I gde to da slavim? To je više kao poziv da se ljudi zaljube, pa da se posle trpe, svađaju i pate. Šalim se. Ljubav je lepa. Zaluđenost vremena. Misliš na domak si cilja, a ono cvonjak. Jebena spontanost. Kako to objasniti? Možda bi znao, neko pametniji od mene. Nije to ono, dobar dan, dobar dan. To je spremnost. Težnja ka istom cilju. Ja ovih dana ne viđam ni jednu lepu fazanku. Pa neka. Ima dana. I srećan vam sveti praznik. Koji god da je.

Da li se poznajemo? Ko bi ga znao. Možda smo se nekada negde videli, možda smo se i sanjali. Ko bi ga znao. Nisam spreman za velika dela. Ja sam samo jedan od onih ilegalaca. Ilegalac sam u sopstvenoj zemlji. Puštam bradu, brkove, ne želim da se sećam, ne želim da me se sećaju. U vojsci mi je jedan poručnik, sada već kapetan rekao: "Što toliko ne ceniš sebe?" Samo mi je duh bio drug. A ti si me zvala, pružila si mi poslednju šansu. Ja u vojsci, spreman, da razumem. A ti si me zvala, i ako je, mislio sam, svemu bio kraj. Pre toga mi se jedan drug požalio kako ga je ostavila devojka, kako su ga svi napustili. A meni je duh rekao, neka, biće bolje. I ja sam te pustio. Da odlepršaš u novi život. Nikada nismo imali sve. Imali smo samo stradanje. Moje i tvoje. A šta je to sreća? Da li naši susreti u parku. Da li moja poniženost do kraja. Bio sam srećan što ti mogu biti lažni ljubavnik, možda pravi. Ali, trebala si mi. To mi je bilo dovoljno. Nisam žalio ni jedan tren. Dok sam te ljubio. Na tren, na čas. I nije važno šta osećam. Nemoj me kriviti. Zar je moguće predvideti sve. I ti nisi mogla. Bila si iskrena. Želela si da napustiš sve, da kreneš u novi život. Sa mnom. Ali postoji nešto jače od nas. Nešto što nas veže, što nas blokira. Onaj dan, zimski, kao i ovaj. bili smo sami, tamo negde u bespuću. Grejanje i kasetofon za atmosferu. Kada sam krenuo, otac me je ispratio. Nekim čudnim rečima, nekim čudnim osmehom. To me je proganjalo. A mislili smo da smo pobedili. Ni tada, ni sada nisam nezavisan. Zato me nemoj kriviti. Moj život je bio pun suza. Sada ih više nemam. Ipak, trebaš da me kriviš. I udariš šamar, svaki put kad poželim nešto drugo. Ali mom lutanju je kraj. Više mi nije važno, šta, ko, gde. Povredio sam te, oprosti. I mene su. Neki ljudi, žene. I njih su, neki drugi. Danas sam trebao da idem na kafu sa prijateljicom. Nisam. Trebao sam da se oženim. Nisam. I ona pati i više nego ti. Jer je bila moja, bio sam njen. Ona je, neka tamo, devojka za udaju. A istina je, da nisam voleo ni tebe, ni nju. Na tren je bilo lepo. I uvek je lepše kad si s nekim, nego kad si sam. Ali samo na tren. Onda se prepoznam. a onda, jedna druga, daleka, Svetlana. Kako me je lepo provocirala. Nisam završio. Ljubav me je lomila čitav život. I evo, ipak sam uspeo. Mogu. Bio sam jak da povedem rat, sokak, na sokak. Pa onda silne ludorije. Uvek sam išao na jače od sebe. A sad sam slab. Slab, da nekoj, negde, kažem nešto. I nije ovo patetika. Samo je previše prozivki. Bio bih srećan, kada bih znao, da su ljudi, koje sam bilo kad dotakao, sada srećni. Ne postoji neodlučnost. Moja odlučnost je jaka. Samo je problem, što je previše jaka, da izaziva prezir kod ljudi. A, realno, nema puno istine ni u mojim ni u tuđim rečima. Nikad je nije ni bilo. Jer šta je život, ako ga ogolimo do kraja. Evo, toplo mi je. Nisam bos, gladan, žedan. A svi su mislili da mi ljudi nisu bili važni. Meni su ljudi uvek bili na prvom mestu. Gledao sam one uboge, nesrećne. Siromašne. Pomogao sam koliko sam mogao. Sad sam se okrenuo sebi. Slagao sam za ocenu. Otac me je šamarao, bacio na krevet, bio je u stanju da me ubije. Za jednu, pišljivu ocenu. Vešto sam lagao. Ali oca nikada ne možeš slagati. Gde god da si, s kim god da si. On uvek zna, da li si srećan. Da sam išao svojim putem, on bi davno bio mrtav. Ne od moje ruke. Ali bi ga zadesilo to. Valjda nije želeo to.

U očajanju. U bespuću. U vremenu koje nije moje. U sunovratu, bez svitanja. Daleko od glasa i bola. Sneg nas je potopio. I kao da su znali, oni pesnici leda, pa su na vreme zaboli svoju zastavu dole. Dole u paklu, na ničijoj zemlji. Dole na dnu.

I koga čekati? Kome pomoći? Da li postoji vreme ili su ga ljudi izmislili? Ne. Da li te je nekada uhvatio strah? Da li si uvek znao gde biješ? Da li će nekada svanuti jutro, kada ću znati, da je sve bila šala.

Uspeh se gradi godinama. Šta je vrhunac uspeha? Kad si sam i svoj. Kada duboko u sebi znaš da možeš, ali nećeš. Pravi si Čak Noris, jebo ti ja mater. Uvek znaš kuda, uvek znaš kako. Za tebe ne postoje pare, za tebe ne postoji zima, leto, ti imaš svet kakav poželiš. Uploviš u misao i bog otac ne može da te pronađe. Trebaš svima. Skup si ko đavo. Niko ne zna šta misliš. Niko ne zna da li si dobar ili loš. Sam bog. Potpuno si se pretvorio u misteriju, u misao. Tvoje telo pluta od vasione, do vasione. Svi te previdjaju, svi ti život predviđaju. Nesvesno, pomogneš dobro i zlo. I opet si na nogama. Ko zna gde. Ko zna kad. Ti ne pričaš ni sa vazduhom. Ti si našao nešto veće, jače. Tebe ne muči molitva, tebe ne muči bes. I nisi mi idol. Ja samo evo rime slažem. Nikada bez nje, nikada sam, u zatvoru vreme otkucava. Na nebu đavli povileneli. U pesku magla doziva. Prodati misao, prodati strah. Uzbudi vetrove obala. Samo za bol, samo za jad. Gore u paklu, duša čemerna.

Jel volite vi Tomu Zdravkovića? Zamislite. Šta bi ste pričali s njim? Ne verujem da bi mogao nešto smešno da vam kaže. Pognuo bi glavu, pogledao čašu, oko sebe, zaspao u san, ili bi plakao. Žalio, sebe, boga, prošlost, budućnost. A da li volite njegove pesme? E, to je nešto. Duša vremena, duša svih nas, i zdravih i bolesnih. Ljubav za sva vremena. A pogledajte onda ove naše pesnike, koji pišu, koji se satiru pisući. Tu su i priče. I priče i pesme. I stihovi. I sve je tu. a opet, nemaju ništa. Da, progutali su svet. Jedna cigara, kafa, rakija, nešto i u stomak...i to je sve. A želeli su mnogo. sanjali su samo materijalno. sanjali su pare, ženske, gole, obučene, harem. Život, moć. sve su to sanjali, odsanjali, preživeli, neki nisu. I sad se baš odmaraju. Ponekad mi dođu u san, ali ne znam, možda me zajebu. Verujem samo svom dedi, koji je gore na nebu. Vidim njegov osmeh. I znam, da ću biti dobro. Ali nisam uspeo da skapiram, šta mi je govorio dok je bio živ. Njegove zadnje reči su bile: "Sinko, ništa nismo uradili."

Izdao sam te. Očigledno. Da li sam želeo. Ne. A zašto onda mislim da sam te izdao? Zato što me mrziš. A sećaš se kad smo bili klinci? Znaš koga sam jedino mrzeo? Onog našeg drugara, što se sad zajebava po Beogradu. Mislio sam da ga ubijem. Ne toliko koncizno. Rekao sam, mislio sam. Da me ubiješ, ne znam zašto. Ali sam ga mrzeo. I onda, mi smo bili u nekom kafiću, ja sam slušao kako mi Aki priča o principu, kako se osvajaju devojke. Ne znam šta tebi priča, ali najviše je voleo mene da čoveča. I kaže: "Kad vidiš tri devojke, uvek priđi onoj najružnijoj, pa će one dve da budu ljubomorne." Dobra fora, ali nikad je nisam sproveo u delo. Ti si Paki pričao kako želiš da se ubiješ. Aki te je odvratio od toga. Sad si oženjen čovek. Ali znaš, sve one gluposti koje sam pravio, radio sam zato što sam se osećao inferiorno, što nikada, nisam znao da pričam, s tobom, s Akijem... Mislim nasamo. Nisam znao da izložim svoj problem. Nisam umeo. Nisam znao. Još uvek osećam da nešto vredim. Ali sam sanjao kako skačem sa neke daleke obale. Kako skačem i ne umirem, već kako skačem u san. Previše sam verovao rečima. A glas nikada čuo nisam. Nisam razumeo kontekst, razumeo sam samo reči, tekst. Nisam verovao ljudimao oko sebe. Verovao sam, hvalama. I poverovao. Čista bruka. Zato me mrzi i dalje. Ne želim da mislim o prošlosti. Želim da drugi misle o tome.

Tuga, neprocenjiva. Da li vidiš ljude oko sebe? Dok ih vidiš, teško je. Da li misliš na ljude oko sebe, dokle misliš, teško je. Da li znaš šta hoćeš? Dokle znaš, opet je teško. Da li se sećaš svojih misli o ljudima koji su tad bili već matori. Da, da. Ja se sećam. Voleo sam baš one, kojih su me moji roditelji čuvali. A danas, kada sam veliki, opet volim te iste ljude. A da li mogu da im pomognem? Mogu. Jebo te. Mogu. Ali o tome govori film, "težina lanaca". Zašto ne rešavamo svoje probleme? Zato što, niko, nikad, ne može sam. Ali, opet svi smo tu. Zajedno. I opet, ne rešavamo probleme. Nema onog, pomozi ti meni, ja ću tebi. To je prevara. Laž, svesno-nesvesna. Ako imaš nekog na koga možeš da se osloniš i kome veruješ. Onda, možeš i ti da budeš oslonac za nekog. Ali na koga da se osloni čovek koji je progutao svet. Koji svoje ime vidi svuda. Koji doživljava sebe kao jedinku. Koji sam sebi persira. Da li ima on, na koga da se osloni? Ili ćeš večito da svoj život gradiš kao retrospektivu svog detinjstva. Da li misliš da je to važno? Ko si bio, to ćeš biti. To je kurac. U svakom trenutku, možeš biti ono što želiš, ali zaboravi šta si želeo. Šta si sanjao. Napij se. Drogiraj se. Ali kad ti telo zadrhti, kad osetiš bol, ti pogledaj u vazduh, u trunku vazduha. I uhvati je. I preživećeš. Vazduh je najjači. a onda paradigma svega ovoga može da glasi: "Ako jednog dana, vulkani počnu da kuljaju, ako zemlja počne da se cepa, ako se kiseonik povuče...ako se desi sve ono što bezdušnici priželjkuju...Onda ćemo opstati mi pušači, jer smo navikli da se trujemo i postali smo imuni."

Znate onu uzrečicu: "Ne mogu, mrzi me." Pa ja pitam, šta je tA mržnja? Da li je isto kada kažete, parafraziram, on/ona me mrzi i kad kažete prosto, mrzi me. Da li je pravo pitanje šta te mrzi, ili ko te mrzi. Niko na to ne može odgovoriti. Zato kad nešto ne želiš da radiš, ne treba da kažeš mrzi me, nego ne mogu, ne želim, neću. Ili pak da pitaš zašto. A ono "mrzi me". To ti je nešto nebesko, neprocenjivo i nedokučeno. Ako si religiozan, pomisli kako te bog mrzi, ako nisi, pomisli kako te priroda mrzi. Ali sve to nije tačno. Niko tebe, mene, ne mrzi. Mi jednostavno nemamo volje da bilo šta radimo, ako ne vidimo vajdu. A da li akcionar ume da ti objasni tvoju vajdu. Ume, ali neće, da ga ne bi matirao i ostvario svoju vajdu. I uvek kada sam mislio da gubim, ja sam pobeđivao i uvek kada sam mislio da pobeđujem ja sam gubio. Zato, ako misliš na sebe, znaj da si luzer i gubitnik. a ja? Da li sam ja gubitnik, luzer?

Da li ste ikada dobili odgovor na vaše "pravo" pitanje? Naravno da ne. Zašto? Zato što pobeđuje onaj koji pita, ako je odgovornik dovoljno dobar da svesno podnese poraz. I šta vam je to? Na vrhu ili na dnu, opet si sam.

Da li je to sreća, ljubav, novac? Ne, večita želja svih nas jeste da nam niko ne osujeti svoje misli. A samo mi znamo koliko su te misli tačne, dobre, loše. A da li znamo na šta smo sve spremni? Ne. To ne zavisi od misli. To zavisi od ljudi, koliko će ti dopustiti. Da li si nekad gledao dvoje kako se muvaju, ljube, smeju, vole. Negde u nekom kafiću. Da li si gledao, možda si želeo da nešto naučiš. Ne, ja nikada to nisam gledao, nisam želeo da vidim. Bojao sam se da ću nešto pokvariti. Hteo sam samo da isparim. Jer što je više zaljubljenih, to je veća sreća za mene. I ne želim da znam, da li se volite ili ne. Vi ste birali put. a onda možda nastaje ljubomora, razvrat. Negde podsvesno, u dubini duše. Dođe ti da grizeš zidove. Da ubiješ. Da naplatiš grehe. Učini to. Ili ne moj. Ljudi žele da vide kako patiš, kako ludiš, kako se boriš za svoju sreću. Devojke žele? Otkud znam šta žele? Verovatno sreću, isto što i mi. I onda smo se on i ja našli oči u oči. Bili smo deca u tom trenutku, ali nismo bili. rekao je: "Hajdemo da se boksujemo." Prihvatio sam izazov. nisam ga udario, gledao sam ga. Udario me jako iz sve snage. Ja sam stajao i smejao se. Vratio sam mu, ne toliko snažno. On me je zagrlio i skoro zaplakao. Zašto? Pa eto, nema smisla da idemo okrvavljeni ulicom, nema smisla, nema vajde. Shvatio je to, tek kad je progutao svoje suze. A bili bi baš opasni, da smo se kurčili po kraju kako smo krvoloci. Smešno.