Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Otvorio sam novine. Kupio sam ih negde, na kiosu. Koliko samo nepoznatih reči ti se vrzma glavom. Saberi se. Za svaki slučaj, to nikada ne bih uradio. ali mi se oteše novine, neki vetar mi je okrenuo neke crne strane. Zapamtio sam samo...neke reči, koje me progone. Ispiši svoje redove gore na nebu, sve ti je oprošteno. I nisam očekivao. Ali, bio sam na nekim drugim stranama. Piše, uhapšen sam. Sedim u zatvoru. Odgovaram za neka krijumčarenja. Neki likovi mi se smeju. Ali se ne bi smejali kada bih se slikao sa njima. Ipak, svako gradi svoj put. Ali nekada moraš da zakucaš na neka vrata. Pregovaraš. Da neko pomeri ogradu za opšte dobro. I tako, sedim ja u zatvoru. Dosadno. Neki su jeli zidove. Neki...ko zna šta.

A ti svet doživljavaš po tome ko šta vozi. Misliš, neko je uspeo. Misliš neko nije. A iza ugla ne znaš šta može da te sačeka. Ali ja sam ipak ostao uz novine. Do nekog novog susreta. Ladno sam ja. Pitam se da li da se žalim, ili da se smejem. Prelistavao sam tako stranice. Svašta nešto video. Ali ta ekipa mi nikako nije poznata. Nisu iz mog grada. Nisu iz moje svesti. Samo mi pošalje po neki poljubac, neki tamo srećni zatvorenik. Ludilo, majke mi. Za rad čega? Da se vratim na priču. Bila je noć. Magla. Gusta magla. Ja sam šetao. Bilo je lepo. Ružno. Dobro. Loše. Neki bi rekli nevreme. Ne, to je bila moja noć. Kada imaš noć, izgubiš dan. Ode ti na spavanje. Sreli smo se u ženskom vece-u. Ako se može tako nazvati. Prekinuo sam je dok je skidala šminku. Ili je možda pobegla iz mase. Zagrlio sam je lagano. Poljubio u vrat. Oko vrata je nosila neki lep zlatni lančić. Poljubio sam taj lančić. Samo je odmahnula rukom. Ti si lud. Otišla je. Ja sam ostao unutra da se cerim. Njene drugarice uopšte nisam razumeo, samo mi se povraćalo. Otišao sam do kola, ostavio trag povraćke na parkingu, zatvorio vrata i zaspao. Probudila me je neka graja. Izašao sam. Bilo je vreme da se pali kući. Ja sam hteo da sastavim noći, dane. Vozio sam se po gradu i aurlikao. Devojke su se smejale. Momci vikali, neće ovaj još dugo. Došao sam na parking. Vrnjačka Banja. 

-Koja su kola moja?

-Najskuplja.

-Kurac najskuplja, jel ima nešto polovno?

-Zavisi, kolko imaš para.

-Imam 6 hiljada.

-Jel znaš ti šta oćeš? Jel si ovde došao da kupuješ kola, mamu ti...

-Nisam došao da kupim, došao sam da uzmem.

Čula se samo piska..kočnice, gas. Od svih kola ostao mi je parking. Prazan. Mogao sam da duvam u trubu. Nisam. Krenuo sam u šetnju. Ona me je čekala kod banke. Baš mene.

A u Beogradu? Glupo pitanje, koga čekaš?..E, jebo me pas. Bilo bi bolje, da sam rekao, hajdemo da prošetamo a ne koga čekaš. Ovan. Jebo mu ja mater.

Stajao je ispred mene. Mogao sam da ga bijem kao vola u kupusu. Neko nas je gadno posvađao. Taj je posle i dobio da su mu se noge odsekle. Bilo pa prošlo.

-A dobro sam ga zezao. Jebiga. Nisam tako mislio. Rekao sam...

-Sladak je. Haha. Čista bljuvotina.

I naravno, šta se desilo. Desilo se to, jebo ja i EU i sve. Aj u kurac!

Ustao sam rano, sanjao sam da letim. Da li me je probudio pad ili neke visine. Možda sam pilotirao nebom, ali moja krila nisam video. Bile su to samo raširene ruke. Kazaljke su se brzo sjurile na 11:00, krenuo sam. Seo u svoj auto. Vozio sam. Kilometrima. Do nekog grada, do neke luke, ne znam zašto. Morao sam. Čisto da ostanem pod kontrolom. Valjda da mi taj san ne bi izašao na nos. I stvarno se stidim što joj nisam prišao. Ne znam ni da li je želela. Naši pogledi su se mimoilazili. Ali se osećalo u vazduhu. Da li je to bio miris baruta ili miris nekog razvrata. Tako je kad razmišljaš o nekoj, negde, sam, sama. A okolo ljudi kao žedni psi, kerovi, kao ajkule, aždaje. Viđao sam je ja i pre. I prosto me ne zanima njena prošlost. Jer je bolna. Teško je pričati o tome. A šta bih joj rekao? Ona ne očekuje ništa. Ona očekuje da stanem ispred nje i da ćutim, da je gledam, da ćutimo. Možda to ja očekujem. Ne verujem da misli o meni. Ali izdrži se. Za kaznu sam, vozio do nekog drugog grada. Sam sebe sam kaznio time. Pozavršavao neke poslove. Koji inače i nisu bili uspešni, jer sam besposlen. To ljudi zovu socijala. Ali, da li ja mogu da se strpam u isti koš sa tim ljudima koji primaju socijalnu pomoć? Osim toga što sam lečen, neki bi rekli potpuno nesposoban za rad, invalid. Invalid u glavu, što bi rekao Šćepan Šćekić, Čerčil. Ali dobro, podigao sam tih 8 hiljada, osam im majki jebem. I nastavio sam dalje. Krenuo sam negde, za nešto. Uzeo sam telefon i pogledao spisak obaveza. Sve te obaveze su mi se tada činile beznačajnim. Osim jedne. Da kupim sat. Običan lep, muški sat koji se stavlja na desnu ruku. Video sam kod Kineza, još pre lepe satove. I tada sam se baš pitao ko uopšte kupuje te satove? To su bili ozbiljni satovi, za odrasle, ne neke igračke. Pitao sam se, pored telefona i svih tih novotarija ko još može da gleda u kazaljke. I eto. Kao da sam podsvesno privukao tu bedu na sebe. Tada sam mogao da biram. Bili su jeftini, ali i lepi. Svaki bi mogao da potraje bar godinu dana. A danas, ništa, od svih satova ostao je jedan bezličan, bez brojeva, čudan, jako čudan, koji ne znam čemu bi služio. Pored njega bili su neki dečiji, kockasti i kičerski. I eto, ne kupih ja taj sat. Kupio sam kredit, kao da imam koga da zovem. Seo u kafić, sam. I posle ne znam šta je bilo. Video sam neke ljude, prepoznao bih po nekog. I voleo bih da se sve slučajno dešava. Ali moj mozak je previše star. Ili brz? Ili mi je jezik spor. Ili brz. Ili bih napravio neko sranje, porazbacao sve. Ili ne bih.

I šta ja njoj da kažem? Imam posao, kola, sve. A pitam sebe, da li se pronalazim u nečemu? Da li mi nešto znači? Da li mogu da radim nešto a da to nije sedenje u kafiću i potpomaganje u razvoju situacije? Voleo bih da sedim u kancelariji. Da imam sekretaricu. I da ugovaram poslove. Neke poslove, prilično legalne. Voleo bih da imam i svog šofera, ali pod uslovom da mi da da okrenem neki krug. Čisto za sebe. 

A neki bi rekli, ti ne znaš da smuvaš devojku. Ne znam. Tražio sam sebe. Ali šta ću kad vidim zlo? Kad znam, da bi neki moj pogrešni potez izazvao neko zlo. Meni ili drugima. Ja sam samo dečko bez posla. I znam ako ovako ostane, a neki bi to mnogo voleli. I sam ću postati zlo. I više mi neće biti važno ko je u pravu. Gradiću svoj put za sebe. Uzimaću.