Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Pitam se da li su ta dva pojma jedno te isto. Zavist označava da bukvalno rečeno zavisite od nekoga, neko vam kroji sudbinu, neko je iznad vas, pa onda tu nastupa i zavidnost. Jer mu vi zavidite što je bolji od vas. Ali pravo je pitanje koliko znamo o nekome. Odakle potiče zavist ako ne od predrasuda. Ja moram da priznam da sam mnogo zavidan. Zavidim svima. To je loše i trudim se da to promenim. Vruće je. Ne verujem ljudima oko sebe. To me je valjda i dovelo ovde da pišem. I dosadio sam sebi. A upravo se obrušio sneg s mog krova, pa mi dade neku inspiraciju. Tek toliko da završim misao. I nikada nisam znao ko sam. Dečko sa potencijalom, sa ambicijama. Potencijal u svakom smislu. Ali gde je potencijal tu je i otpor, pa kinetička energija ima dosta muka. Danas sam našao idola. Malopre to nisam znao. Sada znam. U radnji sam našao krst. Piše "ovim pobeđuj". Pa da vidimo.

Inače, u vojsci, jedna štekara je nosila krst. Ja sam nosio svoj horoskopski znak. Bili smo goli do pasa. Spremni za sklekove. Ja sam morao da skinem svog idola. On nije morao.

Tačnije, ne kuvam je još ali mi se pije. Rekao sam već, nemam ime, prezime, fejs, twiter. Imam internet i ovaj blog, imam jednu mačku koja nema ime i caleta i kevu. Imam sestru udatu. Bukovski bi rekao da život počinje posle četrdesete. Šta je on radio dotle? Meni život počinje od 29-e. Baš sam ambiciozan. Nisam. Možda i jesam, ne znam. Ali, kad se sve skupi imam sve da budem zdrav. Da li imam društvo? Imam, rasplinulo se od mojih fantazija. a ja već zaboravio kome sam šta rekao i zašto. Trenutno mi je ovo dovoljno. I da skuvam tu kafu, krče mi creva.

Krene mi misao, pa prevlada razum. A ne znam da li je to razum ili samo strah. Da ne napišem nešto što ne treba. Napravio sam blog, baš zato, da napišem sve što imam. Na taj način bih se otarasio svih vas. :) Ne, samo bi misli prosledio dalje. I već sam jednom napisao ovde, da sam NAPISAO knjigu. Ali odneo je vetar. Pesnički rečeno. Tehnički rečeno formatirana je sa svim ostalim stvarima na kompjuteru. A bilo je tu svega. Imao sam prilike da zapadnem u neke mračne stvari. Ali nisam. I sad kao da se pravdam sve je bilo legalno :), ne uključujući programe, koje sam tako-kako imao. I onda na internetu, tačnije na fejsu, slučajno upoznam nekog lika, možda to i nije bilo na fejsu. Ja ga pitam "šta ima?" On to bukvalno shvatio, pa mi pošalje neki link. mislim da je to link do pakla. Pa ako nekog zanima, mogu da uputim preporuku. Ja sam stigao do treće slike, bile su u pitanju neke orgije. I naravno, kako me bog stvorio radoznalog, krenem malo niže...vidim krv, strašne scene...I tu stanem. Postoje neke stvari koje čovek jednostavno ne može da svari. A prva slika neko proleće, sunce, šta ja znam šta... Drugi put, drugi lik, šta ima? Pošalje mi link do neke igrice. Znate ona igrica, kad se udubite u ekran i odjednom bum, tras, aždaja. :) ali u hiljadu različitih oblika i načina. Tako da sada kad posećujem sumnjive linkove, prvo stavim ruku preko očiju. I odaljim se od monitora, za svaki slučaj. Eto kakvih sve ima, a moj ubogi um, sve to toleriše. I možda se čudite što pišem često ali kratko. Čudim se i ja. Imao sam veće ambicije. I to sve zašto? Da bi neko rekao, super, predivno, inspirativno, ludilo, car si...bla, bla... Pa izgleda da je tako :) samo u ovom slučaju "napisao/la". Pa dobro. Život nema reprizu. Neki bi se zapitali da li je to pogrešno? Da li mi pišemo, čitamo da bi sami sebi bili dovoljni. Nas zaista ne interesuju drugi ljudi, tuđa pisanija. To bi bila čista laž. Jeste, naporan sam. Znam. Kreneš da čitaš, pa sve ne znaš da li smeš, ne smeš, dobro, loše, buaaaa. Tako i ja. Kad vidim par rečenica, dođe mi da povraćam. Oči čitaju svaki drugi red, svako peto slovo. Pomisliš pobeda, pa nisi baš siguran, onda neko prdne i tebi je to dovoljno da ukapiraš da je pobeda tvoja. U ovom slučaju, omakne ti neko slovo, ili čuješ pucketanje plastike monitora. Uvek tražimo opravdanje za svoje postupke. To je normalno. Čak i samoubica ostavi oproštajno pismo kao dokaz da je morao. Neki čak ni to o.O. 

Ja sam za početak sakrio sve stvari koje me podsećaju na nešto loše. Nije to čak ni loše, tačnije koče me i vuku da se opet vratim na staro. Na nešto, što bi opet svelo se na isto. Kao kad odigraš igricu i pređeš sve nivoe. I sad da te neko tera ponovo? Pa ne bi ni da ti plati :). Kao. Mada život je igra u kojoj nema istih faza, nivoa, ne zna se ni gde je kraj, a početka se baš ne sećamo jasno. I sad, jedno pitanje. Zašto sam ja nju ostavio? Hoćete da se zezamo... pa nije nam išlo, nije nam se dalo, sudbina, truć, truć. Ne bre. Ostavio sam je jer je počela da se goji kao krmača a ja sam verovao da će od moje ljubavi da smrša. Zaista sam to verovao. Da će moći da smrša, i da mi umesto čokolada i poklona ne kupuje ništa već da kupi preparat i smrša, da lepo izgleda i da bude laka. A sex nam nije bio loš, to je zato što sam ja bio virtuoz pa sam smišljao načine kako da nam ugodim. A opet, njene predrasude su me ubile u pojam, što se tiče oralnog sexa.a što se tiče mršavljenja, nisu samo preparati u igri, ima tu i trening, aerobik, aktivnost, šetnja. Umesto toga, ja sam počeo da se gojim i zajedno smo bili dva panja koja se ne slažu ni u čemu, osim u tome da se viđamo sa njenim drugaricama. Koje sam ja inače "simpatisao"...i od jedne tražio broj telefona. Tačno. Ali, ISKRENO ni u ludilu ne bih je prevario. Ona bi rekla, a sad i ja, nezrelo ponašanje s moje strane. I to je tačno. E onda sam je zaista prevario, ali samo za trenutak. Posle sam joj sve priznao. Zašto? Zato što je nisam dobro lagao. Nisam imao alibi. A i lakše mi je bilo da priznam, jer mi je bil sve jedno, da li će da ode ili ne. A zašto sam ja bio uopšte s njom? Upao sam u zamku. Njenu zamku da izgubi nevinost. I kako da ostavite devojku koja vam toliko pažnje pruža...teško. To mrcvarenje je trajalo godinu-dve. E sad, šta sam ja mislio, šta je ona mislila...to niko ne zna. Ne znam ni ja. Neke stvari se otmu kontroli i posle si samo igrač. Da li je to bila njena ili moja igra ili ko zna čija. Ne znam. Ali bili smo tamničari sopstvene sudbine. I onda pročitam Žarka Lauševića. Hiljade i hiljade primeraka, truć, truć...svi čitaju. Pa, ajde de, nisam ni ja konj. Pročitam. I šta sam pročitao? Ništa. Tuga. Ali sam se u nekim trenucima uživeo, saživeo. Ja bih to drugačije. Ali lako je iz ove perspektive...Nekad čovek prosto nema kud. I svi mu se sada dive. Sada je on heroj. Zato što je propatio, zato što je to što jeste. Kome se ja divim? 

Na tren sam pomislio kako imam inspiraciju, napisao naslov i shvatio dvoznačnost reči, koju do sad nisam primećivao "plakati". Ne, ne mislim o plakatima, sa kojih nam se cere ličnosti i proizvodi. Mislim o plakanju. Znate ono, kad se dete rodi, pa počne da skiči. A onda upalim televizor pa negde odlutam, bukvalno do njih, do svih tih priča, ideja, ličnosti, događaja... I više ne gledam da li je uživo ili ne. Neka hemija postoji. Vidim gladnu decu, pogibije...znate već, ima svega tu. Pa onda krene neka sreća, film ili bilo šta, bar osmeh. I veliko pitanje koje psihijatri postavljaju, da li čovek plače zbog sebe ili zbog drugih? I da li se mogu izmeriti suze u samoći i suze negde u društvu. Koje suze su jače, vrednije? Ja nemam pojma, samo postavljam pitanje. Ali nije to ni važno. "I ovu noć si pregurala sama, kerov je zaspao blaženim snom."

A zar nije jednostavnije "živeti"? Uzmeš pare koliko ti treba, uzmeš od ljudi ko ti sve treba, jednog, drugog, treću, petu, šta ja znam...uzmeš sve njih koliko hoćeš. Uzmeš pa ih staviš u džep sa sve parama, staviš tu i neki dobar auto, staviš more, planinu, sunce, sneg. Pa odeš u mesto koje se zove Život. I onda živiš. Nisam pomenuo dom. Ima li tu doma? Ima li mira, tu u tom Životu? Ne znam. Ali znam da je lakše. I ako već živimo, kao što kažu neki, red bi bio da nam se planeta zove Životinja ili bar prosto Život. Ali ne, nama se planeta zove Zemlja. Pa šta radimo mi ovde? Zemljimo? Da li je Zemlja isto što i zemlja, blato, motika, njiva? Nije. Ali eto mi je zovemo Zemlja. I kako budnome dokazati da je živ? To je teško, kao i snivaču dokazati da sanja. Zato, Laku Noć.

Predugo. Kroz glavu mi prolaze bivše. Da li postoji bivše, bilo šta? Da li se nešto može nazvati bivšem? Ako je nešto bivše, zašto mi je još uvek u glavi, u rečima, u zidovima. To smo samo mi pustili da nas vetar odnese dalje. I nadamo se. Mislimo da smo prebrodili. Postigneš gol na utakmici. Sutra je sledeća. Da li taj gol sada znači nešto? Možda ćeš sada izgubiti, možda ćeš biti poražen do zemlje, zgažen. I da, opet će te okupati osećanje kako si prebrodio to. A onda skupiš vreme i prostor u šaku i baciš pred sebe kao karte. I vidiš da smo u dubokom moru. Obala je samo jedna. Gde god da plivaš, čeka te ta ista obala. Busola ti tu ništa neće pomoći, kazaljka se okreće uvek u istom smeru. I bivamo pametniji. Da li mi to samo decu zavaravamo, da bi mogli mirno da spavamo? Ono što znam, to je da postajemo tvrđi na rečima. Pod kožu se uvukla zima i svaka prosuta reč izaziva još veću, do same drhtavice. Reči nam tako mnogo znače, da prosto ne smem da ih dajem. Ali ovde je to malo drugačije. To je zato, što postoji "exit". Ali, zapravo nije. To smo isto mi. Samo je atmosfera drugačija. Nismo zagađeni jedni drugima. Nema očiju, nema prdeža, nema psovki za koje znaš kome su upućene, nema prozivki. Nema tenzije. A to ti je kad te mrzi da ideš po čašu vode, pa nabeđuješ nekog kako je žedan mesto tebe.

Kako ide život, prolazim kroz razne faze. I vi. Možda je to samo opravdanje. Ali moram vam priznati da slabo čitam. Vidim ovde na ovom servisu, puno blogova, puno korisnika. Ali ja se jedva usudim da pročitam nešto. Bojim se da svi ljudi imaju neku svoju priču i da je ta priča bolja od moje. Pa se plašim da čitajući ne budem poražen. Kad pročitam sve te lepe avanture, stihove, komentare, ushićenja. Sve mi je to daleko, ali ne i strano. Uvek sam birao tužne pesnike, pisce. Njihove priče bi me ohrabrile. Ove priče ovde me obeshrabljuju. Možda ja samo tražim tebe. I možda nisam dovoljno sam pa da u tome i istrajem. Već samo olako, onako ovlaš prelistam tvoje redove. Svaki komentar bi izazvao moju blokadu.

I evo, danas nemam ni imena, ni prezimena. Nemam put ni rastanak. Nemam svoj broj, svoje mesto. Duboko u čemeru i ludilu. Ali ne, savest mi ne da da potonem. Duhovi i đavli što su se skrili iza mojih leđa, vode me. Ne slušam ih ja. Ali ih moje ruke slušaju. Ali ih moje telo sluša. Ali ih moje uši čuju. Ali ja ih ne slušam.

Pokušavam da pronađem. Nešto. "Slušaj samo sebe". Toliko puta izrečeno. Sebi postavljam nerealne ciljeve. Slušaj sebe. Da slušam sebe? Samo sebe. E, to bi onda izgledalo ovako:

Planeta Zemlja. 3.mart 2018.

Radio javlja poslednje vesti. Poštovani slušaoci. Javljamo se sa nepoznate lokacije. Ako nas čujete, pozovite 9954... Nadamo se još uvek da ima preživelih. STOP

Radio javlja poslednje vesti. Poštovani slušaoci. Javljamo se sa nepoznate lokacije. Ako nas čujete, pozovite 9954... Nadamo se još uvek da ima preživelih. STOP

...

I tako, na nekih talasnih dužina, ova vest se ponavlja. Neprekidno.

Pitam se da li ima tamo nekog živog? Ili to radio okreće istu stvar sve dokle ne istroši baterije.

Izgleda da sam sam. Oko mene prah i pepeo. Nema nigde ničega. Možda po koja biljka ili neka životinja. Još nisam siguran. Izašao sam na ulicu. Uzeo neki auto, svratio na neku benzinsku pumpu, sipao gorivo. Vozio sam. Dugo, daleko, svuda. Krenuo sam u potragu za ljudima. Mesecima sam vozio. stajao po nekim lokalima, jeo hranu kojoj rok još nije istekao. Nisam se usudio da krenem brodom ili avionom. Zarobljen sam na kopnu. Ne znam šta se zbiva na tamo nekim kontinentima od kojih me dele okeani. Volim što sam živ. Ali to nije ono najbolje. Najbolje je to, što znam da postoji jedno mesto, neko sklonište. Ali ne, tu nema ničega. Samo bolest. Ja ću naći svoju lepšu polovinu. Tu je, blizu smo. I znam da me neće voleti zato što sam jedini. Već zato što sam baš ja preživeo.