Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Hoćeš da znaš istinu? Ti si jedna pička. Sebična pička, koja je umislila da je bog. Zašto ti to govorim? Zato što možeš da gledaš sve to. Ako misliš sebi dobro. To je prvi korak. Imao si je. Ima si je u glavi. Telo ti je drhtalo za njom. Nisi mogao da jedeš, da spavaš. I nemam puno reči za tebe. Ti si je uništio. A na kraju i ubio. Bio si na domak cilja. Trebao si da je pustiš. Da ostaneš tamo gde si išao 23 godine, svaki dan. Da se moliš i veruješ. Ja sam je već video kako se oporavlja. Moglo je i bolje. Bila je odluka na tebi. I sad si prazan. Sopstvenim podsmehom ubijen. Laku noć.

Okrenuo bih ti leđa,
poslušao stare
misleći da ćeš tako
saznati ko sam.

Otišao bih u tvoje spomenare
da vidim pravu istinu o tebi.

Ne bi me bolele tvoje bivše ljubavi
ne bi me boleo ni rastanak naš.

Jer ono sve što znam o tebi
to je sam dah da ispunim ove redove.

I uvek je bilo
ili sam voleo
ili sam bio voljen

Nikada oboje.

 

sećam se slike ja, u gradu prolaznika. Nesmunjivo lice sudbine. Pleše na cesti. Soba sva od duvana. Kuhinja bez prostora. studentska soba. U glavi slika. Stari cimeri. Moje ludilo. Bez svesti sam dočekao jutro. Ali bilo je lepo. Na kraju, negde na kraju. Upoznadoh nekog čudaka. njegove pesme nisam razumeo. On ih je uporno pisao. Ni jednu reč u glavu ne stavih. A evo me sad pravim iste kopije. I beskraj i svemir. I sve uzalud. Mlado detinjstvo. Sudbina prolaznika. a noću u rupi kod Peđe, igramo karte i pravimo lom. Krenuli smo u grad, ja sam mislio idemo na nebo. I muzika beše dobra i lepa. Alkohol mi uzima reči. Sedela si kraj mene. A bila si ko zna gde. Nisam te čuo. Nisam te video. Ne bih te prepoznao. Rasplinuo sam se kao vetar. I mislim da me znaš, nemoj me znati. Pusti da budemo stranci.

O tebi sam znao sve
težak poraz moje ćutanje
ne bih da komplikujem
ali mora se

Ti samo znaj
kad treba da se prestane
kad me obuzme bes
i pomisao na stradanje

I zaključaj vrata
kad misliš na mene
asketa sam postao
ne volim prezire

Ne gledam više filmove
ni te puste politike
pišem priče
pesme i molitve

I vidim, bolje je.

Evo sedim kraj svoje peći, ovaj sneg mi je malo omeo raspoloženje. Prokapava krov tu i tamo. Neko lonče stoji tu na zemlji. U početku me je strašno nerviralo. A onda te kapi su počele da sviraju. Pa sam sedeći tako, slušao. Nema ptica, još uvek, pa me ovaj cvrkut baš obuzima. Svet je tamo dole u ravnici. Ja ovde na brdu, još uvek ne znam, da li su oni napustili mene ili sam ja napustio njih. Ali, kad god bih krenuo, tamo dole u ravnicu. Neki lavež bi me zaustavio. Da li neki očajni vuk, neko drvo koje lomi svoju trulu granu, ili neki detlić, možda jelen. I tako, ostadoh ja ovde. Godinu, dve, više ne znam koliko.

Kad otopli, pa se trava razleže po zemlji, pa neki potočić krene da kulja, sve nekako živne. Ali tad se ljudi sve češće kreću ovuda. Neki su lovci, neki lovine. Puno neprirodnog pucketanja. Puno straha. Zveri pobegnu gore višlje. U planine. Ja ostanem na vetru, pa gledam. Vidim gore sreću. Vidim i dole smeh. Pa ne znam. Onda oližem prst pa osetim kuda vetar duva. Pa eto tako krenem, bez recepta, bez knjiškog znanja. Krenem. Čujem pečurku, kaže da je otrovna. Pa neka je. Neko je mnogo naljutio, pa je i ne zgazim. Nek se snadje sama. I evo, lepo mi je ovde. Ova drvena vrata, baš lepo izgledaju, svaka boja bi je uništila. Kažu mi da je tu dolazila neka devojka. Neka prelepa, mlada devojka iz nekog dvorca. Sedela je tu na nekom panju. Odmarala. Pa je nastavila da bere cveće. Ja sam se slučajno našao tu. Gledao sam je. Kažu mi da nisam znao kako da se opravdam i da li treba da se pravdam. I opet mi kažu da je nemo ušla sa mnom u tu kolibu. Izvoljevala je nešto. Pitala me svašta. I ja sam joj pričao neke čudne priče. Njoj je sve to bilo zanimljivo. Ja se toga i ne sećam. Samo se sećam njenih očiju, i njene stare majke. Znam kako je bila gorda, preko me je pogledala, uhvatila je devojku za ruku i odvela kući. Ne sećam se, da li je to bilo dobro ili loše. Ali sam osetio suze. To je samo počela kiša.

Hodah. Uspravno. Sa pogledom ka nebu. Sa pogledom kroz ljude. Ne želih ništa. Uveče bih osmislio plan. Sutradan ga ostvarivao. Ali jutro uvek promeni sve. Promeni i moj pogled na svet, na ljude. Previše sam se upustio u spoznaju. Ljudi su verovali da su oči ogledalo duše. možda i jesu. Ali samo ogledalo. Oči ne govore ništa ako ne znaš da ih kontrolišeš. Ako gledaš u ljude. To ne znači ništa. U mojoj glavi nije bilo mesta za imena, brojeve telefona, rodjendane. Nikada nisam ništa mislio o nekome. Mislio sam samo o sebi. Tačnije, nisam mislio o svom uspehu. Nisam sebe toliko ni voleo. Mislio sam o idejama. Hteo sam znanje. Kako? Zašto? Uvek sam imao pitanja, na koja nisam dobijao odgovor. Nekada ih nisam ni postavljao. Nikada ih nisam postavljao. Zaboravio bi ih. Ali sam ih zapisivao. Čitao u glavi i jednostavno čuo "ne znam". Onda sam rečenice počeo da delim na reči. Taj splet reči i njihov redosled. A onda povezivao "naše" i "tuđe" reči. Onda sam počeo reči da delim na slogove. I jedino što sam shvatio, to je da koliko god ljudi pričali, suštinski se ne razumeju. Nerazumevanje izaziva strah. Strah izaziva smeh. I tek tada sam shvatio da nema razumevanja. Postoji priča i shvatanje. Neko se prepozna u nečemu dobrom, neko u nečemu lošem. Taj se oseti odbačenim i pojavi se strah. Onda nastupa njegova borba da opstane. To izaziva smeh i rasterećenje. Tako se ljudi, druže, upoznaju, smeju. Kasnije se sećaju svega toga, pa bi to i da ponove. Tako nastaju prijatelji. A onda sam počeo da mrzim sebe, kako to da sve to nisam pre shvatio. Kako to, da nikada nisam voleo smeh. Tačnije, voleo sam. Ali nikako nisam uspevao da ja pružim nešto tim ljudima. Da ja nekoga nasmejem. Da ispričam vic, šalu, bilo šta. Sazdan od ozbiljnosti. I od iskrenosti. Mrzeo sam sebe takvog. Ali sam osetio da me ljudi vole. Ne znam zašto? Verovatno da bih osetio slobodu da se izrazim. Nisam uspevao. Kao mnogo puta do sad. Previše sam se rasplinuo. Previše raširio vidike. I zašto "ničija zemlja"? Zato što svoje ime vidim svuda. Čujem i ono što ne treba i ono što treba. Ukapiram na svoj način. Krenem da mislim i o tuđim načinima, koracima, potezima. Ili si borac ili heroj. I onda smo se trkali. Osećao sam veliki bes i želju da pobedim. Trčali smo, bio je mrak, bilo je hladno. Ostavio sam ga na nekoliko metara. Onda sam čuo vapaj ili šta već. Izgubio sam volju, posustao. On je nastavio. Bio je ispred mene. Nismo imali cilj. Ja ga nisam znao. Opet sam začuo vapaj: "hajde". Ja sam ostao tu ukopan, on je nastavio. Pobedio. I pre toga smo pričali. Nekada davno, kad smo bili u školi.

-U, je, odakle ti snage?

-Znaš, mnogo mi znači kad me ljudi bodre, kad navijaju za mene, to me čini jačim.

Ja sam prosuo laž.

-Ja ne volim kad me ljudi bodre i vole, mene čini jačim, kad me ljudi mrze.

Pogledao me je. A ja ni sam nisam znao šta sam rekao i što sam rekao. Hteo sam sebe da opravdam. Zašto nisam ja u klubu takmičara. Zašto se ja ne takmičim? U nekoj disciplini. Nisam sebe doživljavao kao sportistu. Daleko od toga da sam bio smotan, ili da sam mrzeo sport. Ali sam uvek mislioo nečemu drugom. Bio sam i fudbalski strateg. Da, u školi. Ali bezuspešni. Onda mi je jedan drug rekao:

-Ako hoćeš da pobedimo, nemoj da igraš.

Tako je i bilo. ali je nastavnik, naravno, vratio i mene u igru. A, voleo sam to fizičko. I one planove koje smo pravili u učionici, u svlačionici. Bila je to sigurna pobeda. Ali nešto nije štimalo. Na nešto nismo mislili. I posle svakog poraza, doživljavali smo uvrede. Nipodištavanje. To nam nije smetalo. Dok jednom, posle škole, nije počela tuča. Ne znam kako, ni zašto. Ali ja i taj smo se našli na zemlji. Pored nas su bili, neki, razni. Deca, kao i mi. Ipak nisu to bila baš deca. To su bile neke njihove priče, njihovi uzori. Retrospektive roditelja. I samo sam video nož. Jedan mi je pružio nož. 

-Izbodi ga.

Da li je to bio trenutak, kada je trebalo da se prelomi. Da li sam trebao da uzmem taj nož i da ga izobodem, da ga urnišem? Možda. Ali nisam. Kako je počelo, tako se i završilo. Otišli smo kući. Mnogo sam se tukao po školi. I skoro uvek gubio. Ali to mi nije bilo važno. Nisam se osećao bezvredno. A onda kasnije. I kada smo već bili odrasli ljudi. Opet ne znam zašto. Ali izbila je neka tuča. Neka frka. Taj lik je bio s nama. U našoj grupi, bandi, kako već. Stavio je nogu na neka kola. Neki drugi lik je hteo da prođe. Ali nije rekao ništa, samo je stao tu i želeo da prođe. I pobili su se. Ja sam ih razdvojio. I raspalio po toj pičci.

-Zašto si me udario?

-Psovao si mi majku.

-Nisam.

-Jesi.

Kao što je bezrečno hteo da prođe, tako mi je i bezrečno psovao mater. I to je bilo to. Dobio sam ja batine i od ovog drugog, ovaj put zbog devojke. Koju inače ni on ni ja nismo jebali, ali dobro sad.

-Kako je počeo rat?

-Pitaj učiteljicu.

E to vam je to. Neko je postao doktor, neko niko i ništa, neko...ovo, ono. A ja sanjam tu ničiju zemlju. Pišem ovo i tražim način da uspem. Ili da ne uspem. Ali, "po meni se ništa neće zvati", mi jako dobro zvuči. Pa nek tako i ostane. Ako neko oseća bol ili grižu savesti. Kao što nije trebalo ni u prošlosti, ne treba ni sad. Veliki ljudi su bili veliki, zato što su tako malo tražili. A, ja ne želim da budem deo njih. Hoću da budem mali čovek. Koji radi za platu. Pošteno. Koji ima porodicu. I tako dalje. I osećam, da gde god se uključim, tu nešto procveta. Ali ja uvenem. Zato vas ne želim kraj sebe. "Ko previše prašta, taj uvek iznova bude povređivan." Više nemam duše ni snage da ikome oprostim. Dobro je što danas nisam podigao pare iz banke. Trebaće mi još da skupim, za ono što mi treba.