Sve ono što vam nikada ne bih rekao

U očajanju. U bespuću. U vremenu koje nije moje. U sunovratu, bez svitanja. Daleko od glasa i bola. Sneg nas je potopio. I kao da su znali, oni pesnici leda, pa su na vreme zaboli svoju zastavu dole. Dole u paklu, na ničijoj zemlji. Dole na dnu.

I koga čekati? Kome pomoći? Da li postoji vreme ili su ga ljudi izmislili? Ne. Da li te je nekada uhvatio strah? Da li si uvek znao gde biješ? Da li će nekada svanuti jutro, kada ću znati, da je sve bila šala.

Uspeh se gradi godinama. Šta je vrhunac uspeha? Kad si sam i svoj. Kada duboko u sebi znaš da možeš, ali nećeš. Pravi si Čak Noris, jebo ti ja mater. Uvek znaš kuda, uvek znaš kako. Za tebe ne postoje pare, za tebe ne postoji zima, leto, ti imaš svet kakav poželiš. Uploviš u misao i bog otac ne može da te pronađe. Trebaš svima. Skup si ko đavo. Niko ne zna šta misliš. Niko ne zna da li si dobar ili loš. Sam bog. Potpuno si se pretvorio u misteriju, u misao. Tvoje telo pluta od vasione, do vasione. Svi te previdjaju, svi ti život predviđaju. Nesvesno, pomogneš dobro i zlo. I opet si na nogama. Ko zna gde. Ko zna kad. Ti ne pričaš ni sa vazduhom. Ti si našao nešto veće, jače. Tebe ne muči molitva, tebe ne muči bes. I nisi mi idol. Ja samo evo rime slažem. Nikada bez nje, nikada sam, u zatvoru vreme otkucava. Na nebu đavli povileneli. U pesku magla doziva. Prodati misao, prodati strah. Uzbudi vetrove obala. Samo za bol, samo za jad. Gore u paklu, duša čemerna.

Jel volite vi Tomu Zdravkovića? Zamislite. Šta bi ste pričali s njim? Ne verujem da bi mogao nešto smešno da vam kaže. Pognuo bi glavu, pogledao čašu, oko sebe, zaspao u san, ili bi plakao. Žalio, sebe, boga, prošlost, budućnost. A da li volite njegove pesme? E, to je nešto. Duša vremena, duša svih nas, i zdravih i bolesnih. Ljubav za sva vremena. A pogledajte onda ove naše pesnike, koji pišu, koji se satiru pisući. Tu su i priče. I priče i pesme. I stihovi. I sve je tu. a opet, nemaju ništa. Da, progutali su svet. Jedna cigara, kafa, rakija, nešto i u stomak...i to je sve. A želeli su mnogo. sanjali su samo materijalno. sanjali su pare, ženske, gole, obučene, harem. Život, moć. sve su to sanjali, odsanjali, preživeli, neki nisu. I sad se baš odmaraju. Ponekad mi dođu u san, ali ne znam, možda me zajebu. Verujem samo svom dedi, koji je gore na nebu. Vidim njegov osmeh. I znam, da ću biti dobro. Ali nisam uspeo da skapiram, šta mi je govorio dok je bio živ. Njegove zadnje reči su bile: "Sinko, ništa nismo uradili."

Izdao sam te. Očigledno. Da li sam želeo. Ne. A zašto onda mislim da sam te izdao? Zato što me mrziš. A sećaš se kad smo bili klinci? Znaš koga sam jedino mrzeo? Onog našeg drugara, što se sad zajebava po Beogradu. Mislio sam da ga ubijem. Ne toliko koncizno. Rekao sam, mislio sam. Da me ubiješ, ne znam zašto. Ali sam ga mrzeo. I onda, mi smo bili u nekom kafiću, ja sam slušao kako mi Aki priča o principu, kako se osvajaju devojke. Ne znam šta tebi priča, ali najviše je voleo mene da čoveča. I kaže: "Kad vidiš tri devojke, uvek priđi onoj najružnijoj, pa će one dve da budu ljubomorne." Dobra fora, ali nikad je nisam sproveo u delo. Ti si Paki pričao kako želiš da se ubiješ. Aki te je odvratio od toga. Sad si oženjen čovek. Ali znaš, sve one gluposti koje sam pravio, radio sam zato što sam se osećao inferiorno, što nikada, nisam znao da pričam, s tobom, s Akijem... Mislim nasamo. Nisam znao da izložim svoj problem. Nisam umeo. Nisam znao. Još uvek osećam da nešto vredim. Ali sam sanjao kako skačem sa neke daleke obale. Kako skačem i ne umirem, već kako skačem u san. Previše sam verovao rečima. A glas nikada čuo nisam. Nisam razumeo kontekst, razumeo sam samo reči, tekst. Nisam verovao ljudimao oko sebe. Verovao sam, hvalama. I poverovao. Čista bruka. Zato me mrzi i dalje. Ne želim da mislim o prošlosti. Želim da drugi misle o tome.

Tuga, neprocenjiva. Da li vidiš ljude oko sebe? Dok ih vidiš, teško je. Da li misliš na ljude oko sebe, dokle misliš, teško je. Da li znaš šta hoćeš? Dokle znaš, opet je teško. Da li se sećaš svojih misli o ljudima koji su tad bili već matori. Da, da. Ja se sećam. Voleo sam baš one, kojih su me moji roditelji čuvali. A danas, kada sam veliki, opet volim te iste ljude. A da li mogu da im pomognem? Mogu. Jebo te. Mogu. Ali o tome govori film, "težina lanaca". Zašto ne rešavamo svoje probleme? Zato što, niko, nikad, ne može sam. Ali, opet svi smo tu. Zajedno. I opet, ne rešavamo probleme. Nema onog, pomozi ti meni, ja ću tebi. To je prevara. Laž, svesno-nesvesna. Ako imaš nekog na koga možeš da se osloniš i kome veruješ. Onda, možeš i ti da budeš oslonac za nekog. Ali na koga da se osloni čovek koji je progutao svet. Koji svoje ime vidi svuda. Koji doživljava sebe kao jedinku. Koji sam sebi persira. Da li ima on, na koga da se osloni? Ili ćeš večito da svoj život gradiš kao retrospektivu svog detinjstva. Da li misliš da je to važno? Ko si bio, to ćeš biti. To je kurac. U svakom trenutku, možeš biti ono što želiš, ali zaboravi šta si želeo. Šta si sanjao. Napij se. Drogiraj se. Ali kad ti telo zadrhti, kad osetiš bol, ti pogledaj u vazduh, u trunku vazduha. I uhvati je. I preživećeš. Vazduh je najjači. a onda paradigma svega ovoga može da glasi: "Ako jednog dana, vulkani počnu da kuljaju, ako zemlja počne da se cepa, ako se kiseonik povuče...ako se desi sve ono što bezdušnici priželjkuju...Onda ćemo opstati mi pušači, jer smo navikli da se trujemo i postali smo imuni."

Znate onu uzrečicu: "Ne mogu, mrzi me." Pa ja pitam, šta je tA mržnja? Da li je isto kada kažete, parafraziram, on/ona me mrzi i kad kažete prosto, mrzi me. Da li je pravo pitanje šta te mrzi, ili ko te mrzi. Niko na to ne može odgovoriti. Zato kad nešto ne želiš da radiš, ne treba da kažeš mrzi me, nego ne mogu, ne želim, neću. Ili pak da pitaš zašto. A ono "mrzi me". To ti je nešto nebesko, neprocenjivo i nedokučeno. Ako si religiozan, pomisli kako te bog mrzi, ako nisi, pomisli kako te priroda mrzi. Ali sve to nije tačno. Niko tebe, mene, ne mrzi. Mi jednostavno nemamo volje da bilo šta radimo, ako ne vidimo vajdu. A da li akcionar ume da ti objasni tvoju vajdu. Ume, ali neće, da ga ne bi matirao i ostvario svoju vajdu. I uvek kada sam mislio da gubim, ja sam pobeđivao i uvek kada sam mislio da pobeđujem ja sam gubio. Zato, ako misliš na sebe, znaj da si luzer i gubitnik. a ja? Da li sam ja gubitnik, luzer?

Da li ste ikada dobili odgovor na vaše "pravo" pitanje? Naravno da ne. Zašto? Zato što pobeđuje onaj koji pita, ako je odgovornik dovoljno dobar da svesno podnese poraz. I šta vam je to? Na vrhu ili na dnu, opet si sam.

Da li je to sreća, ljubav, novac? Ne, večita želja svih nas jeste da nam niko ne osujeti svoje misli. A samo mi znamo koliko su te misli tačne, dobre, loše. A da li znamo na šta smo sve spremni? Ne. To ne zavisi od misli. To zavisi od ljudi, koliko će ti dopustiti. Da li si nekad gledao dvoje kako se muvaju, ljube, smeju, vole. Negde u nekom kafiću. Da li si gledao, možda si želeo da nešto naučiš. Ne, ja nikada to nisam gledao, nisam želeo da vidim. Bojao sam se da ću nešto pokvariti. Hteo sam samo da isparim. Jer što je više zaljubljenih, to je veća sreća za mene. I ne želim da znam, da li se volite ili ne. Vi ste birali put. a onda možda nastaje ljubomora, razvrat. Negde podsvesno, u dubini duše. Dođe ti da grizeš zidove. Da ubiješ. Da naplatiš grehe. Učini to. Ili ne moj. Ljudi žele da vide kako patiš, kako ludiš, kako se boriš za svoju sreću. Devojke žele? Otkud znam šta žele? Verovatno sreću, isto što i mi. I onda smo se on i ja našli oči u oči. Bili smo deca u tom trenutku, ali nismo bili. rekao je: "Hajdemo da se boksujemo." Prihvatio sam izazov. nisam ga udario, gledao sam ga. Udario me jako iz sve snage. Ja sam stajao i smejao se. Vratio sam mu, ne toliko snažno. On me je zagrlio i skoro zaplakao. Zašto? Pa eto, nema smisla da idemo okrvavljeni ulicom, nema smisla, nema vajde. Shvatio je to, tek kad je progutao svoje suze. A bili bi baš opasni, da smo se kurčili po kraju kako smo krvoloci. Smešno.

Večito pitanje. Kada ću ja? Kada ću ja stići na red. I kako to da ja uopšte mislim na to. Da li mi je zaista stalo da uhvatim red, ili me savršeno briga za to. U zidovima imaš prijatelje. U beskraju neprijatelje. Ljubav je sve ono što može da se izdrži. Izdrži još malo. Naći ću te.

S obzirom da mi je ovo prvi blog, moram vam reći da sam se usrao. Toliko lepo da je cela soba zasmrdela. I moram vam priznati da mnogo volim svoj prd. Ali vaš, ne. Sada ću zapaliti cigaru, da oteram mirise. Poenta cele priče je da vas motivišem da radite ono što želite. Zašto? Pa eto zato što sam stekao svoje jebeno iskustvo, pa bez obzira da li čitali ili ne, ono će vas progoniti. Uvek sam učio na svojim greškama. I po prvi put shvatam da to nisu bile greške, već splet okolnosti. Glavno je pitanje, kako da vaše misli predstavljaju ono što radite, pričate. Svako ima svog boga. Neka maderfaker bude vaš bog, koji će vam pomoći da umrete na vreme, da ne bi kojim slučajem živeli više nego što bog nalaže. Toliko za sad i nosite se u pičku materinu.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.