Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Prvo čega se sećam je to da sam bio mnogo ozbiljan prema tebi. Mnogo si voleo da praviš pizdarije. Ja bih te malo klepio po glavi. Ali nisi bio baš toliko mali. Voleli smo se kao braća. Ja nisam baš imao puno vremena za tebe. Učio sam. Čitao. Sve što mi je došlo ruke. Tebi je najjače bilo kad smo sedeli u mojim kolima i vozili se po Trsteniku. Otvorili smo prozore. Ja sam uporno smanjivao muziku, ti uporno pojačavao. Osećao si se kao bog. Ne znam što sam smanjivao muziku, valjda zato što su mi bila usrana kola i što bi neke budale mogle da nas izmlate. One koje voze tuđa kola. Znaš već koja. A tehno smo isto voleli. Kad udari bas, pa se zatrese ceo organizam. Sećaš se kad nas je deda Dula varao da budemo paše. Da se ženimo sa nekim sestrama. Onim iz sokaka, cepanke neke. I ti ode. Rekao sam ti neke stvari, kad smo sedeli kod mene za kompjuterom. Ne sećam se šta. Ti si me pitao: "Šta ti je?" Rekao sam: "Ne znam." Onda smo gledali u ekran par sekundi i ti si otišao kući. U to vreme, već si se uveliko družio s Brankom, Daliborem i Ivanem. Družio si se s kim si hteo. Sve ređe si dolazio kod mene. Naučio sam da hvatam muve. Čini mi se da mogu da ih uhvatim u letu isto kao i ti nekada. Bio si brz u svakom pogledu. One večeri, ne znam šta je bilo. To znaš samo ti. Ti si sad najobjektivniji. A bilo je raznih priča. Vidim te kako se smeješ. Ja nisam voleo kurčenje. Bilo mi je stalo samo to, da se organizujemo i radimo nešto. Nešto društveno korisno. Prozivke nikada nisu bile dovoljno jake da bih imao potrebu da reagujem. Zato sam mislio da se skupimo i pravimo pare. I evo, ode i zadnja cigara. Možda ću na spavanje. Gledao sam film "K-paks." Jako dobar film, preporučujem svima. Ali nema vere za to.

Pravo da ti kažem, ne znam što ovo pišem. Možda će se glas nekada, negde, nadviti nad nebom. Kako prolazi život, shvataš koliko je sve samo tren. Ali seti se koliko je mladih otišlo. Pozdravi ih. Meni su kola stala, tu negde u Bogdanju. Bitno je šta osećaš u duši. Ne mogu sad. Znaš ono kad sam te zvao da svratiš? Tebi je bila šema da me sačekaš, kako je već bilo? A, mogli smo da kupimo neke grickalice, da sedimo ko ljudi, gledamo te-ve. Da pričamo. Bilo šta. Ali ja sam ti izgleda bio dosadan. Vukle su te neke daljine. Otišao si predaleko. A ja osećam krivicu što te nisam išamarao. Što ti nisam rekao da se uozbiljiš. Još nisam platio ona dva piva. Neću ni da ih platim. Nek to bude moja šema. Ne vredi tugovati. I jebeni glumci. Čuvaj me. Ne daj da budem neko kog će ljudi sažaljevati. Doćićemo i mi bogu na istinu. Ali, pre bih ovde istrpeo neko zlo, nego gore.

Tabula Raza:

Sedimo...

-U što je dobro ovo pivo.

-Jebeš pivo, dosadno.

-Mnogo razmišljaš.

-Šta da radim?

-Treba da se ženiš. Da se uozbiljiš. Da ne sekiraš roditelje.(To ti možda i ne bih rekao, al,ajde)

-Kako?

- Šta ti treba da budeš ok? Da budeš stabilan? Da izgledaš ok?

-Drugar.

-Pa evo, računaj da smo najbolji drugari.

-I, kad će da idemo?

-Kad, hoćeš...itd

Otišli smo do nekog lokala. Ja sam se zajebavao, ti si merkao. Zezali smo se na neki način. Mislim da je i meni i tebi bilo ok. Uh! Bio bi to zajeb. Negde bi se ispovraćao. Ja ne znam šta bih radio. Zbario bih nešto na brzinu. Odvezo te kući, stavio da spavaš. A ribu bih odvezao kod mene. e, tako bi se to završilo. Čini mi se. Ali posle? Posle...čućemo se mi još koji put.

Ti čuješ ton, ja čujem šum. Ti jasno odvajaš zvukove. Znaš da se pronađeš. Ja slušam samo srce. I svirao sam tu gitaru. Neke neponovljive melodije. U mojoj glavi nema mesta za replike. Svaki dan, nova melodija. Svaki, tren, izdisaj, udisaj. Razgovarao sam sa "točkom". Njegove reči su bile: "Mogu da te naučim da sviraš, ali ti ne mogu melodiju ubaciti u glavu." Svako sluša ono što želi da čuje. Nervira me mačka, koja mi se vrzma po dnevnoj sobi. Ne znam ni otkud tu. Ja ne volim mačke. I jednom je bila noć. Negde oko osam sati uveče. Na zemlji sneg, u vazduhu magla, na nebu mrak. Jeziva scena, koja ne bi mogla ni da se uslika. Uzak put. Poluprohodan. Po ivicama kao obodi nekih talasa. Pogašena svetla. Štednja struje. Noge su me negde vodile. Hteo sam da ih protegnem. I sva ta bespuća vode nekud. Do nekog jezgra, skloništa. Juče je neki dečak stajao na raskrsnici. Kao da čeka nekog, kao da ne čeka nikog. Čini mi se da bi mogao da stoji tu doveka. A opet, nije pao s marsa. Zna gde je pošao i šta radi. Znao sam i ja. Prtio sam sneg do neke krčme. Do neke Mare. Javio mi se rotfajler. Arlauče za gazdom. I tu noć sam pregurao. I bolni ciga tužno jeca sam.

Ja nisam kao ti. Da bespuće strpam u jedan san. Da živim za tren. Da gutam suze i verujem svakom. Ako postoje razlike, ti si negde gde je toplo, u sahari. Ja sam dole na dnu. Kako se zove? Antarktik. Imam svoju kućicu. Tu živim. Mirno je. Tišina. A opet, noću kad krenu oluje i kada se vazduh natopi snežnom prašinom. Ja čujem svaki korak, vidim svaki uspeh. Tuđ. I samo se nasmešim, jer verujem da je i moj. Onda ću upaliti staru lampu, čitaću neke stihove. Stihove, koji su ispisani u vazduhu. Možda u dimu cigarete, ako mi to nešto bude značilo. Čitaću i pričaću, sebi, ledenim santama. A onda će osvanuti sunčano jutro. Kao da može osvanuti. Sunce je uvek na severu. Negde na horizontu. Poluzaklopljeno, tako da ga mogu gledati. Pustiću jedan urlik. Možda se obruši neko brdašce snega. Neko će doneti radio. A možda mi neće ni trebati. Priznajem. Lagao sam te. Ali, nisam toliko, koliko sam sebe. Jebeni uticaj okoline, okolnosti. Ali znaj, nikada ne bih mogao da trpim to tvoje prenemaganje. Tu tvoju oholost i mržnju. Ne možeš živeti kao sadista. Ja nisam mazohista. Nisam neko, koji može da trpi. Za rad čega? Za rad ljudi. Da pomisle kako sam srećan. Kako sam našao sebe. Ne. Suviše sam potonuo na dno. Ali to sam ja. Kockar. Jednom sam bacao dinar. Sedeo sam sam. U sobi. Srce mi je govorilo da ti nisi ta. I oni tvoji pokloni, čokolade. Nisu uspeli da mi srce zarobe. I onaj lančić, što sam ti kupio. Ne bih se setio...A glava mi je govorila, ludovao si, zezao se. Provocirao. Ima, nemao. Vreme je da se žrtvuješ za rad neke, makar i pogrešne ljubavi. I bacio sam novčić. Izgubila si. Žao mi je. U tom trenu sam izgubio i ja, jer sam znao da me čeka trnovit put. Pružio sam ti još jednu šansu. Opet si izgubila. Posle toga sam ostao s tobom još, godinu, dve. Ali, znao sam, da će sve to da se završi. Nisi mi verovala, kada sam te prosio. Nisi mi verovala kada sam te ostavljao. I evo, ako si u dubini duše znala da nismo jedno za drugo, znaj da sam i ja tako mislio. Ipak smo trajali. Neko vreme, neka mesta. Stari ljudi su mi govorili, bolje je da te žena više voli, nego ti nju. Ali, ja mislim da je to laž. Nema pravila. Moj brat mi je pričao. Isto tako se upoznao s nekom devojkom. Nešto bez veze, na neviđeno. Sačekao je na trgu ili već gde. Ona je krenula k njemu. Bio je zaprepašćen. Nije se ni pozdravio s njom. Samo je otišao i više joj se nikada nije javio. Ali ne boj se. Usrećio sam ja mnoge devojke. Bio sam. Bio na vrhu i na dnu. I evo opet sam tu. Svoj. Možda ne toliko koliko bih želeo, ali nalazim način da odagnam tugu. Neko to radi ovako, neko onako. I nemam briga. Previše je patetike ovde. Previše laži. Možda je ovo samo jedan umetnički izraz. Napisao sam knjigu. I zamisli, izgubio sam je. Koliko stihova. Koliko poučnih reči. Iskustava. I onda, sedeh tako jednog dana u nekom kafiću, otvorena terasa, u Beogradu. Kupio sam najbolji parfem. Original. Ciga mi ga je prodao za neku siću. Kasnije je neki ciga pokupio gvožđe iz mog dvorišta. Nisam mu tražio ništa. I eto to ti je to. Sve dođe na svoje. Opet sam kupio ray-ban cvike, skupe ko đavo. Ja sam dobio vrlo jeftino. Bilo je to po preporuci. I ko piše one tužne knjige? I kako baš mene da zadese da ih pročitam? Setim se bivših ljubavi. I ne znam, da li bi me radovalo, da si sada srećna. Ja sam dočekao jutro. Negde, s drugovima na jedan dan.