Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Imaju li reči vrednost? Neko je rekao: "Izgovorena reč, više nije tvoja, možeš da se oprostiš od nje". Šta li je mislio taj filozof. Mislim da strašno greši. Jer gledajući sa malo metafizičke strane, da bi mozak dobro funkcionisao, mora što manje reči da čuva u sebi. Tako se mozak usredsređuje na proces a ne na memoriju. Ali nekad zaista neizgovorena reč može da košta i to više nego izgovorena. Zato se ja još uvek trudim da opustim misli. Da pustim reči da plove. Po nekad je teško.

Svi smo mi maštali, neki još uvek maštaju. Koliko je samo bilo javnih nastupa i govora. Koliko poučnih reči da sam bio zadivljen svojom ulogom u tome i maštao da će jednom sve to biti istina. Bilo je tu filozofskih tema, političkih, naučnih. Bilo je tu i udvaranja. smišljanja načina da se osvoji neka neosvojiva devojka. Prosto ti se uvuče u kosti. Pita te svašta. Zapitkuje. A ti ne možeš a da ne misliš o njoj. Čini ti se ako bi krenuo sad negde da je tražiš, da bi izgubio ceo koncept, činiti se da bi to proteklo vreme do vašeg susreta, pokvarilo sve. Pa onda ne znaš ni da li treba da misliš o njoj. Ili da ne misliš. Ako misliš, da li treba da budeš u mislima iskren. Ali ona ti svakim svojim potezom pokaže kako zna više od tebe. Ubeđuje te u to. Trudi se da ti pokaže kako su tvoje misli pogrešne. Kako su tvoji postupci pogrešni. I tebe sve to uplaši, pa izgovaraš reči negde sam sa sobom. Ne znaš da li zidovi imaju uši. I ako imaj, šta sve čuju? 

Bilo je tih dana. Priznajem. Pričao sam tako sa mnogima. Poznatim i nepoznatim. To je bilo davno. Jako davno. Možda sam bio sedmi, osmi razred. I čini mi se da sam tad bio jako uspešan i na pravom putu. Pre svega sam bio srećan. Jako srećan. Nije bilo trenutka kad sam padao u "bedak". Za tu reč tada nisam ni znao. Tad su počele i prve ljubavi. Prva maštanja, sanjarenja. Poljupci, bla, bla. I onako iznenada. Mi smo igrali fudbal. ona je poslala pismo po bratu. U pismu je pisalo...više ne znam šta tačno. Tada nisam razumeo te reči. Nisam razumeo smisao. Razumeo sam samo da raskida sa mnom. Nije bilo sreće, ja sam pismo bacio. I eto nemam sad tu uspomenu. To je bila školska, nevina ljubav. Ali prava ljubav. Svaka prva ljubav je prava. Posle, dođu druge, treće. Zaboravi se i šta je bilo. Ali nekako uvek bude teže. Ali nikad, da ne može da se izdrži. Postajemo stariji i jači. Više nas ne lome neke reči, koje su nas lomile pre. I pitam se onda, jel to život? Verovatno jeste. Nekome takav, nekome onakav.

Jedan moj komšija kaže da su deca najveće bogatstvo. Eto, ja sam nečije dete, pa sam mojim roditeljima bogatsvo. Ja ne mogu sad da razmišljam tako. Znam samo jedno, uvek je nešto daleko, lepo. Nešto strano. Ali posle uglavnom dođe i razočarenje. Ali razočarenja ima uvek. Tako da je verujem samo u novac. I što ga više želim, sve ga manje imam.

"Ja sam neko koji pravi čudne atmosfere
ljude doživljavam kao pione
život kao partiju šaha
Nesvesno vučem poteze
padaju figure
i ostaju tu gde jesu
neke sa jedne, neke sa druge strane
protivnika svog ne vidim

i ako ga vidim, opet ću znati
da će i on i ja otići kući

figure će ustati
zaigrati svoju igru

A ja ostajem sam."

Bio sam predugo sam. nisam birao mesta, prijatelje. Voda me je nosila i bilo mi je dobro. Uvek nove ludosti. Uvek nove ideje. Pobede, porazi. Ne znam šta sam više voleo. Pobede su me vukle u nešto ozbiljno, nešto o čemu nisam smeo ni da mislim. Porazi su me vukli do neke nove žene. do novih smejanja i plakanja. Beograd nije mesto za ovakve ljude. Čini mi se da bih skrcao svet u samo jednom pogledu. U jednoj reči. Da bih dobio metak u glavu ili bilo šta. Ali moj osmeh nije mogao niko da zaustavi. Sve do trenutka kada sam se našao sam u parku sa limenkom piva. I baš to veče su nekako svi bili zajedno. Te večeri nisam video nikog ko je šetao sam. Svuda su samo prolazili parovi, društva neka. Uzeo sam telefon i od silnih brojeva nisam imao koga da zovem. Možda sam i imao. Možda nisam smeo. Uzeo sam limenku i ciljao obližnju korpu. Pogodio sam. Otišao do sobe, legao u krevet i gledao u tavanicu. Cimer je nešto učio naglas. Tako da nisam čuo svoje misli. Svoje ili bilo čije. To naglabanje naglas me je još više poremetilo. Moral mi je pao jako nisko. Odjednom sam video puteve i staze kojima moram proći. Sve mi je to bilo teško, naporno. Nisam imao motiva. Motiv je ono što čoveka tera u bedu i propast. Kada nemaš motiv, sve ti je beznačajno. Čak i to ko si i kako te ljudi vide. I imaš volju da činiš samo ono što bi te za trenutak odvelo u sreću. Tako je i bilo. Ustao sam, seo za kompjuter i pustio shuffle. Pesme su se nizale, redom koji zapoveda bog. Počeo sam da čujem reči i tonove koje nikada do tada nisam čuo. To su bile stare dobro poznate pesme. Rock, pop, techno, narodna. Jedna po jedna pesma...Otvarala su mi se vrata podsvesti. Od tada ništa više ne radim slučajno, već onako kako ja zamislim.