Sve ono što vam nikada ne bih rekao

Blatnjavi put
korak ni malo lak

u srcu bol beznađa

po stoti put pijem za nas
a gubim sve

prosto bilo je

U mom kraju
ko da ne znaju

i sve prođe

na svoje dođe

Beskrajna nit
vuče me

a tako lako
kad smeh prekrije lice

kad imaš sa kim
da se smeješ gluposti.

Pokaži sunce
i zvezda broj

Nek te vode
noći besane

Ti si broj
na zemlji

Nek me ne bude
ako pričam o tebi

Reke prazne,
očaj je
sivo nebo
na nebu zvezdice

A more sluša naše pesmice
i sve su naše provalije.

Imaju li reči vrednost? Neko je rekao: "Izgovorena reč, više nije tvoja, možeš da se oprostiš od nje". Šta li je mislio taj filozof. Mislim da strašno greši. Jer gledajući sa malo metafizičke strane, da bi mozak dobro funkcionisao, mora što manje reči da čuva u sebi. Tako se mozak usredsređuje na proces a ne na memoriju. Ali nekad zaista neizgovorena reč može da košta i to više nego izgovorena. Zato se ja još uvek trudim da opustim misli. Da pustim reči da plove. Po nekad je teško.

Svi smo mi maštali, neki još uvek maštaju. Koliko je samo bilo javnih nastupa i govora. Koliko poučnih reči da sam bio zadivljen svojom ulogom u tome i maštao da će jednom sve to biti istina. Bilo je tu filozofskih tema, političkih, naučnih. Bilo je tu i udvaranja. smišljanja načina da se osvoji neka neosvojiva devojka. Prosto ti se uvuče u kosti. Pita te svašta. Zapitkuje. A ti ne možeš a da ne misliš o njoj. Čini ti se ako bi krenuo sad negde da je tražiš, da bi izgubio ceo koncept, činiti se da bi to proteklo vreme do vašeg susreta, pokvarilo sve. Pa onda ne znaš ni da li treba da misliš o njoj. Ili da ne misliš. Ako misliš, da li treba da budeš u mislima iskren. Ali ona ti svakim svojim potezom pokaže kako zna više od tebe. Ubeđuje te u to. Trudi se da ti pokaže kako su tvoje misli pogrešne. Kako su tvoji postupci pogrešni. I tebe sve to uplaši, pa izgovaraš reči negde sam sa sobom. Ne znaš da li zidovi imaju uši. I ako imaj, šta sve čuju? 

Bilo je tih dana. Priznajem. Pričao sam tako sa mnogima. Poznatim i nepoznatim. To je bilo davno. Jako davno. Možda sam bio sedmi, osmi razred. I čini mi se da sam tad bio jako uspešan i na pravom putu. Pre svega sam bio srećan. Jako srećan. Nije bilo trenutka kad sam padao u "bedak". Za tu reč tada nisam ni znao. Tad su počele i prve ljubavi. Prva maštanja, sanjarenja. Poljupci, bla, bla. I onako iznenada. Mi smo igrali fudbal. ona je poslala pismo po bratu. U pismu je pisalo...više ne znam šta tačno. Tada nisam razumeo te reči. Nisam razumeo smisao. Razumeo sam samo da raskida sa mnom. Nije bilo sreće, ja sam pismo bacio. I eto nemam sad tu uspomenu. To je bila školska, nevina ljubav. Ali prava ljubav. Svaka prva ljubav je prava. Posle, dođu druge, treće. Zaboravi se i šta je bilo. Ali nekako uvek bude teže. Ali nikad, da ne može da se izdrži. Postajemo stariji i jači. Više nas ne lome neke reči, koje su nas lomile pre. I pitam se onda, jel to život? Verovatno jeste. Nekome takav, nekome onakav.

Jedan moj komšija kaže da su deca najveće bogatstvo. Eto, ja sam nečije dete, pa sam mojim roditeljima bogatsvo. Ja ne mogu sad da razmišljam tako. Znam samo jedno, uvek je nešto daleko, lepo. Nešto strano. Ali posle uglavnom dođe i razočarenje. Ali razočarenja ima uvek. Tako da je verujem samo u novac. I što ga više želim, sve ga manje imam.

"Ja sam neko koji pravi čudne atmosfere
ljude doživljavam kao pione
život kao partiju šaha
Nesvesno vučem poteze
padaju figure
i ostaju tu gde jesu
neke sa jedne, neke sa druge strane
protivnika svog ne vidim

i ako ga vidim, opet ću znati
da će i on i ja otići kući

figure će ustati
zaigrati svoju igru

A ja ostajem sam."

Bio sam predugo sam. nisam birao mesta, prijatelje. Voda me je nosila i bilo mi je dobro. Uvek nove ludosti. Uvek nove ideje. Pobede, porazi. Ne znam šta sam više voleo. Pobede su me vukle u nešto ozbiljno, nešto o čemu nisam smeo ni da mislim. Porazi su me vukli do neke nove žene. do novih smejanja i plakanja. Beograd nije mesto za ovakve ljude. Čini mi se da bih skrcao svet u samo jednom pogledu. U jednoj reči. Da bih dobio metak u glavu ili bilo šta. Ali moj osmeh nije mogao niko da zaustavi. Sve do trenutka kada sam se našao sam u parku sa limenkom piva. I baš to veče su nekako svi bili zajedno. Te večeri nisam video nikog ko je šetao sam. Svuda su samo prolazili parovi, društva neka. Uzeo sam telefon i od silnih brojeva nisam imao koga da zovem. Možda sam i imao. Možda nisam smeo. Uzeo sam limenku i ciljao obližnju korpu. Pogodio sam. Otišao do sobe, legao u krevet i gledao u tavanicu. Cimer je nešto učio naglas. Tako da nisam čuo svoje misli. Svoje ili bilo čije. To naglabanje naglas me je još više poremetilo. Moral mi je pao jako nisko. Odjednom sam video puteve i staze kojima moram proći. Sve mi je to bilo teško, naporno. Nisam imao motiva. Motiv je ono što čoveka tera u bedu i propast. Kada nemaš motiv, sve ti je beznačajno. Čak i to ko si i kako te ljudi vide. I imaš volju da činiš samo ono što bi te za trenutak odvelo u sreću. Tako je i bilo. Ustao sam, seo za kompjuter i pustio shuffle. Pesme su se nizale, redom koji zapoveda bog. Počeo sam da čujem reči i tonove koje nikada do tada nisam čuo. To su bile stare dobro poznate pesme. Rock, pop, techno, narodna. Jedna po jedna pesma...Otvarala su mi se vrata podsvesti. Od tada ništa više ne radim slučajno, već onako kako ja zamislim.

Otvorio sam novine. Kupio sam ih negde, na kiosu. Koliko samo nepoznatih reči ti se vrzma glavom. Saberi se. Za svaki slučaj, to nikada ne bih uradio. ali mi se oteše novine, neki vetar mi je okrenuo neke crne strane. Zapamtio sam samo...neke reči, koje me progone. Ispiši svoje redove gore na nebu, sve ti je oprošteno. I nisam očekivao. Ali, bio sam na nekim drugim stranama. Piše, uhapšen sam. Sedim u zatvoru. Odgovaram za neka krijumčarenja. Neki likovi mi se smeju. Ali se ne bi smejali kada bih se slikao sa njima. Ipak, svako gradi svoj put. Ali nekada moraš da zakucaš na neka vrata. Pregovaraš. Da neko pomeri ogradu za opšte dobro. I tako, sedim ja u zatvoru. Dosadno. Neki su jeli zidove. Neki...ko zna šta.

A ti svet doživljavaš po tome ko šta vozi. Misliš, neko je uspeo. Misliš neko nije. A iza ugla ne znaš šta može da te sačeka. Ali ja sam ipak ostao uz novine. Do nekog novog susreta. Ladno sam ja. Pitam se da li da se žalim, ili da se smejem. Prelistavao sam tako stranice. Svašta nešto video. Ali ta ekipa mi nikako nije poznata. Nisu iz mog grada. Nisu iz moje svesti. Samo mi pošalje po neki poljubac, neki tamo srećni zatvorenik. Ludilo, majke mi. Za rad čega? Da se vratim na priču. Bila je noć. Magla. Gusta magla. Ja sam šetao. Bilo je lepo. Ružno. Dobro. Loše. Neki bi rekli nevreme. Ne, to je bila moja noć. Kada imaš noć, izgubiš dan. Ode ti na spavanje. Sreli smo se u ženskom vece-u. Ako se može tako nazvati. Prekinuo sam je dok je skidala šminku. Ili je možda pobegla iz mase. Zagrlio sam je lagano. Poljubio u vrat. Oko vrata je nosila neki lep zlatni lančić. Poljubio sam taj lančić. Samo je odmahnula rukom. Ti si lud. Otišla je. Ja sam ostao unutra da se cerim. Njene drugarice uopšte nisam razumeo, samo mi se povraćalo. Otišao sam do kola, ostavio trag povraćke na parkingu, zatvorio vrata i zaspao. Probudila me je neka graja. Izašao sam. Bilo je vreme da se pali kući. Ja sam hteo da sastavim noći, dane. Vozio sam se po gradu i aurlikao. Devojke su se smejale. Momci vikali, neće ovaj još dugo. Došao sam na parking. Vrnjačka Banja. 

-Koja su kola moja?

-Najskuplja.

-Kurac najskuplja, jel ima nešto polovno?

-Zavisi, kolko imaš para.

-Imam 6 hiljada.

-Jel znaš ti šta oćeš? Jel si ovde došao da kupuješ kola, mamu ti...

-Nisam došao da kupim, došao sam da uzmem.

Čula se samo piska..kočnice, gas. Od svih kola ostao mi je parking. Prazan. Mogao sam da duvam u trubu. Nisam. Krenuo sam u šetnju. Ona me je čekala kod banke. Baš mene.

A u Beogradu? Glupo pitanje, koga čekaš?..E, jebo me pas. Bilo bi bolje, da sam rekao, hajdemo da prošetamo a ne koga čekaš. Ovan. Jebo mu ja mater.

Stajao je ispred mene. Mogao sam da ga bijem kao vola u kupusu. Neko nas je gadno posvađao. Taj je posle i dobio da su mu se noge odsekle. Bilo pa prošlo.

-A dobro sam ga zezao. Jebiga. Nisam tako mislio. Rekao sam...

-Sladak je. Haha. Čista bljuvotina.

I naravno, šta se desilo. Desilo se to, jebo ja i EU i sve. Aj u kurac!

Ustao sam rano, sanjao sam da letim. Da li me je probudio pad ili neke visine. Možda sam pilotirao nebom, ali moja krila nisam video. Bile su to samo raširene ruke. Kazaljke su se brzo sjurile na 11:00, krenuo sam. Seo u svoj auto. Vozio sam. Kilometrima. Do nekog grada, do neke luke, ne znam zašto. Morao sam. Čisto da ostanem pod kontrolom. Valjda da mi taj san ne bi izašao na nos. I stvarno se stidim što joj nisam prišao. Ne znam ni da li je želela. Naši pogledi su se mimoilazili. Ali se osećalo u vazduhu. Da li je to bio miris baruta ili miris nekog razvrata. Tako je kad razmišljaš o nekoj, negde, sam, sama. A okolo ljudi kao žedni psi, kerovi, kao ajkule, aždaje. Viđao sam je ja i pre. I prosto me ne zanima njena prošlost. Jer je bolna. Teško je pričati o tome. A šta bih joj rekao? Ona ne očekuje ništa. Ona očekuje da stanem ispred nje i da ćutim, da je gledam, da ćutimo. Možda to ja očekujem. Ne verujem da misli o meni. Ali izdrži se. Za kaznu sam, vozio do nekog drugog grada. Sam sebe sam kaznio time. Pozavršavao neke poslove. Koji inače i nisu bili uspešni, jer sam besposlen. To ljudi zovu socijala. Ali, da li ja mogu da se strpam u isti koš sa tim ljudima koji primaju socijalnu pomoć? Osim toga što sam lečen, neki bi rekli potpuno nesposoban za rad, invalid. Invalid u glavu, što bi rekao Šćepan Šćekić, Čerčil. Ali dobro, podigao sam tih 8 hiljada, osam im majki jebem. I nastavio sam dalje. Krenuo sam negde, za nešto. Uzeo sam telefon i pogledao spisak obaveza. Sve te obaveze su mi se tada činile beznačajnim. Osim jedne. Da kupim sat. Običan lep, muški sat koji se stavlja na desnu ruku. Video sam kod Kineza, još pre lepe satove. I tada sam se baš pitao ko uopšte kupuje te satove? To su bili ozbiljni satovi, za odrasle, ne neke igračke. Pitao sam se, pored telefona i svih tih novotarija ko još može da gleda u kazaljke. I eto. Kao da sam podsvesno privukao tu bedu na sebe. Tada sam mogao da biram. Bili su jeftini, ali i lepi. Svaki bi mogao da potraje bar godinu dana. A danas, ništa, od svih satova ostao je jedan bezličan, bez brojeva, čudan, jako čudan, koji ne znam čemu bi služio. Pored njega bili su neki dečiji, kockasti i kičerski. I eto, ne kupih ja taj sat. Kupio sam kredit, kao da imam koga da zovem. Seo u kafić, sam. I posle ne znam šta je bilo. Video sam neke ljude, prepoznao bih po nekog. I voleo bih da se sve slučajno dešava. Ali moj mozak je previše star. Ili brz? Ili mi je jezik spor. Ili brz. Ili bih napravio neko sranje, porazbacao sve. Ili ne bih.

I šta ja njoj da kažem? Imam posao, kola, sve. A pitam sebe, da li se pronalazim u nečemu? Da li mi nešto znači? Da li mogu da radim nešto a da to nije sedenje u kafiću i potpomaganje u razvoju situacije? Voleo bih da sedim u kancelariji. Da imam sekretaricu. I da ugovaram poslove. Neke poslove, prilično legalne. Voleo bih da imam i svog šofera, ali pod uslovom da mi da da okrenem neki krug. Čisto za sebe. 

A neki bi rekli, ti ne znaš da smuvaš devojku. Ne znam. Tražio sam sebe. Ali šta ću kad vidim zlo? Kad znam, da bi neki moj pogrešni potez izazvao neko zlo. Meni ili drugima. Ja sam samo dečko bez posla. I znam ako ovako ostane, a neki bi to mnogo voleli. I sam ću postati zlo. I više mi neće biti važno ko je u pravu. Gradiću svoj put za sebe. Uzimaću.

Pitam se da li su ta dva pojma jedno te isto. Zavist označava da bukvalno rečeno zavisite od nekoga, neko vam kroji sudbinu, neko je iznad vas, pa onda tu nastupa i zavidnost. Jer mu vi zavidite što je bolji od vas. Ali pravo je pitanje koliko znamo o nekome. Odakle potiče zavist ako ne od predrasuda. Ja moram da priznam da sam mnogo zavidan. Zavidim svima. To je loše i trudim se da to promenim. Vruće je. Ne verujem ljudima oko sebe. To me je valjda i dovelo ovde da pišem. I dosadio sam sebi. A upravo se obrušio sneg s mog krova, pa mi dade neku inspiraciju. Tek toliko da završim misao. I nikada nisam znao ko sam. Dečko sa potencijalom, sa ambicijama. Potencijal u svakom smislu. Ali gde je potencijal tu je i otpor, pa kinetička energija ima dosta muka. Danas sam našao idola. Malopre to nisam znao. Sada znam. U radnji sam našao krst. Piše "ovim pobeđuj". Pa da vidimo.

Inače, u vojsci, jedna štekara je nosila krst. Ja sam nosio svoj horoskopski znak. Bili smo goli do pasa. Spremni za sklekove. Ja sam morao da skinem svog idola. On nije morao.