Izdao sam te. Očigledno. Da li sam želeo. Ne. A zašto onda mislim da sam te izdao? Zato što me mrziš. A sećaš se kad smo bili klinci? Znaš koga sam jedino mrzeo? Onog našeg drugara, što se sad zajebava po Beogradu. Mislio sam da ga ubijem. Ne toliko koncizno. Rekao sam, mislio sam. Da me ubiješ, ne znam zašto. Ali sam ga mrzeo. I onda, mi smo bili u nekom kafiću, ja sam slušao kako mi Aki priča o principu, kako se osvajaju devojke. Ne znam šta tebi priča, ali najviše je voleo mene da čoveča. I kaže: "Kad vidiš tri devojke, uvek priđi onoj najružnijoj, pa će one dve da budu ljubomorne." Dobra fora, ali nikad je nisam sproveo u delo. Ti si Paki pričao kako želiš da se ubiješ. Aki te je odvratio od toga. Sad si oženjen čovek. Ali znaš, sve one gluposti koje sam pravio, radio sam zato što sam se osećao inferiorno, što nikada, nisam znao da pričam, s tobom, s Akijem... Mislim nasamo. Nisam znao da izložim svoj problem. Nisam umeo. Nisam znao. Još uvek osećam da nešto vredim. Ali sam sanjao kako skačem sa neke daleke obale. Kako skačem i ne umirem, već kako skačem u san. Previše sam verovao rečima. A glas nikada čuo nisam. Nisam razumeo kontekst, razumeo sam samo reči, tekst. Nisam verovao ljudimao oko sebe. Verovao sam, hvalama. I poverovao. Čista bruka. Zato me mrzi i dalje. Ne želim da mislim o prošlosti. Želim da drugi misle o tome.