Ne pokušavaj da ispričaš priču koju ne znaš. Ja nisam lav, kralj propadanja. Ja sam zver u telu dečaka. U mislima sam pobio sve, koji me mrze, vole. Još uvek nisam uspeo da odagnam san koji me večito proganja. Pokušavam. Ne vredi. Vičem, ali me niko ne čuje. Glupo je vikati sam. A noćas, negde oko ponoći, sanjao sam bal. Neki neviđeni bal ili šta li je već bilo. Bilo je to neko ekstra društvo. Ne znam s kim sam došao, s kim otišao. O, znam. Otišao sam u kovčegu. Zadnje čega se sećam, bila je fašistička cipela, koja me je udarila u glavu. Bilo je tu svega. I zakuske i pića. Neki su sedeli, neki stajali. Ja sam se osećao kao kod kuće. Osećao sam toplinu. Ali me je očigledno ta toplina zavarala. Prišao sam nekim devojkama. Ne sećam se svega. Možda je to bio i neki tuđ san. Pričao sam s jednom devojkom. Ne, znam. Odjednom sam se našao lice u lice sa nekim malim, ne toliko razvijenim, ali nije bio debeo. Licem u lice. Ali njegove oči krile su naočare. Crne naočare. Nešto smo se sporečkali, krenuo sam da ga udarim. Ili on mene, ne znam. A onda dobro poznat lik. Bilo je tu i svedoka. Trenuo sam se. Poželeo sam opet da zaspim. Jer mi je san ličio na pobedu. Znam da bih pobedio. Jer, rekao sam vam, u meni je zver.