Ja nisam kao ti. Da bespuće strpam u jedan san. Da živim za tren. Da gutam suze i verujem svakom. Ako postoje razlike, ti si negde gde je toplo, u sahari. Ja sam dole na dnu. Kako se zove? Antarktik. Imam svoju kućicu. Tu živim. Mirno je. Tišina. A opet, noću kad krenu oluje i kada se vazduh natopi snežnom prašinom. Ja čujem svaki korak, vidim svaki uspeh. Tuđ. I samo se nasmešim, jer verujem da je i moj. Onda ću upaliti staru lampu, čitaću neke stihove. Stihove, koji su ispisani u vazduhu. Možda u dimu cigarete, ako mi to nešto bude značilo. Čitaću i pričaću, sebi, ledenim santama. A onda će osvanuti sunčano jutro. Kao da može osvanuti. Sunce je uvek na severu. Negde na horizontu. Poluzaklopljeno, tako da ga mogu gledati. Pustiću jedan urlik. Možda se obruši neko brdašce snega. Neko će doneti radio. A možda mi neće ni trebati. Priznajem. Lagao sam te. Ali, nisam toliko, koliko sam sebe. Jebeni uticaj okoline, okolnosti. Ali znaj, nikada ne bih mogao da trpim to tvoje prenemaganje. Tu tvoju oholost i mržnju. Ne možeš živeti kao sadista. Ja nisam mazohista. Nisam neko, koji može da trpi. Za rad čega? Za rad ljudi. Da pomisle kako sam srećan. Kako sam našao sebe. Ne. Suviše sam potonuo na dno. Ali to sam ja. Kockar. Jednom sam bacao dinar. Sedeo sam sam. U sobi. Srce mi je govorilo da ti nisi ta. I oni tvoji pokloni, čokolade. Nisu uspeli da mi srce zarobe. I onaj lančić, što sam ti kupio. Ne bih se setio...A glava mi je govorila, ludovao si, zezao se. Provocirao. Ima, nemao. Vreme je da se žrtvuješ za rad neke, makar i pogrešne ljubavi. I bacio sam novčić. Izgubila si. Žao mi je. U tom trenu sam izgubio i ja, jer sam znao da me čeka trnovit put. Pružio sam ti još jednu šansu. Opet si izgubila. Posle toga sam ostao s tobom još, godinu, dve. Ali, znao sam, da će sve to da se završi. Nisi mi verovala, kada sam te prosio. Nisi mi verovala kada sam te ostavljao. I evo, ako si u dubini duše znala da nismo jedno za drugo, znaj da sam i ja tako mislio. Ipak smo trajali. Neko vreme, neka mesta. Stari ljudi su mi govorili, bolje je da te žena više voli, nego ti nju. Ali, ja mislim da je to laž. Nema pravila. Moj brat mi je pričao. Isto tako se upoznao s nekom devojkom. Nešto bez veze, na neviđeno. Sačekao je na trgu ili već gde. Ona je krenula k njemu. Bio je zaprepašćen. Nije se ni pozdravio s njom. Samo je otišao i više joj se nikada nije javio. Ali ne boj se. Usrećio sam ja mnoge devojke. Bio sam. Bio na vrhu i na dnu. I evo opet sam tu. Svoj. Možda ne toliko koliko bih želeo, ali nalazim način da odagnam tugu. Neko to radi ovako, neko onako. I nemam briga. Previše je patetike ovde. Previše laži. Možda je ovo samo jedan umetnički izraz. Napisao sam knjigu. I zamisli, izgubio sam je. Koliko stihova. Koliko poučnih reči. Iskustava. I onda, sedeh tako jednog dana u nekom kafiću, otvorena terasa, u Beogradu. Kupio sam najbolji parfem. Original. Ciga mi ga je prodao za neku siću. Kasnije je neki ciga pokupio gvožđe iz mog dvorišta. Nisam mu tražio ništa. I eto to ti je to. Sve dođe na svoje. Opet sam kupio ray-ban cvike, skupe ko đavo. Ja sam dobio vrlo jeftino. Bilo je to po preporuci. I ko piše one tužne knjige? I kako baš mene da zadese da ih pročitam? Setim se bivših ljubavi. I ne znam, da li bi me radovalo, da si sada srećna. Ja sam dočekao jutro. Negde, s drugovima na jedan dan.