Da li se poznajemo? Ko bi ga znao. Možda smo se nekada negde videli, možda smo se i sanjali. Ko bi ga znao. Nisam spreman za velika dela. Ja sam samo jedan od onih ilegalaca. Ilegalac sam u sopstvenoj zemlji. Puštam bradu, brkove, ne želim da se sećam, ne želim da me se sećaju. U vojsci mi je jedan poručnik, sada već kapetan rekao: "Što toliko ne ceniš sebe?" Samo mi je duh bio drug. A ti si me zvala, pružila si mi poslednju šansu. Ja u vojsci, spreman, da razumem. A ti si me zvala, i ako je, mislio sam, svemu bio kraj. Pre toga mi se jedan drug požalio kako ga je ostavila devojka, kako su ga svi napustili. A meni je duh rekao, neka, biće bolje. I ja sam te pustio. Da odlepršaš u novi život. Nikada nismo imali sve. Imali smo samo stradanje. Moje i tvoje. A šta je to sreća? Da li naši susreti u parku. Da li moja poniženost do kraja. Bio sam srećan što ti mogu biti lažni ljubavnik, možda pravi. Ali, trebala si mi. To mi je bilo dovoljno. Nisam žalio ni jedan tren. Dok sam te ljubio. Na tren, na čas. I nije važno šta osećam. Nemoj me kriviti. Zar je moguće predvideti sve. I ti nisi mogla. Bila si iskrena. Želela si da napustiš sve, da kreneš u novi život. Sa mnom. Ali postoji nešto jače od nas. Nešto što nas veže, što nas blokira. Onaj dan, zimski, kao i ovaj. bili smo sami, tamo negde u bespuću. Grejanje i kasetofon za atmosferu. Kada sam krenuo, otac me je ispratio. Nekim čudnim rečima, nekim čudnim osmehom. To me je proganjalo. A mislili smo da smo pobedili. Ni tada, ni sada nisam nezavisan. Zato me nemoj kriviti. Moj život je bio pun suza. Sada ih više nemam. Ipak, trebaš da me kriviš. I udariš šamar, svaki put kad poželim nešto drugo. Ali mom lutanju je kraj. Više mi nije važno, šta, ko, gde. Povredio sam te, oprosti. I mene su. Neki ljudi, žene. I njih su, neki drugi. Danas sam trebao da idem na kafu sa prijateljicom. Nisam. Trebao sam da se oženim. Nisam. I ona pati i više nego ti. Jer je bila moja, bio sam njen. Ona je, neka tamo, devojka za udaju. A istina je, da nisam voleo ni tebe, ni nju. Na tren je bilo lepo. I uvek je lepše kad si s nekim, nego kad si sam. Ali samo na tren. Onda se prepoznam. a onda, jedna druga, daleka, Svetlana. Kako me je lepo provocirala. Nisam završio. Ljubav me je lomila čitav život. I evo, ipak sam uspeo. Mogu. Bio sam jak da povedem rat, sokak, na sokak. Pa onda silne ludorije. Uvek sam išao na jače od sebe. A sad sam slab. Slab, da nekoj, negde, kažem nešto. I nije ovo patetika. Samo je previše prozivki. Bio bih srećan, kada bih znao, da su ljudi, koje sam bilo kad dotakao, sada srećni. Ne postoji neodlučnost. Moja odlučnost je jaka. Samo je problem, što je previše jaka, da izaziva prezir kod ljudi. A, realno, nema puno istine ni u mojim ni u tuđim rečima. Nikad je nije ni bilo. Jer šta je život, ako ga ogolimo do kraja. Evo, toplo mi je. Nisam bos, gladan, žedan. A svi su mislili da mi ljudi nisu bili važni. Meni su ljudi uvek bili na prvom mestu. Gledao sam one uboge, nesrećne. Siromašne. Pomogao sam koliko sam mogao. Sad sam se okrenuo sebi. Slagao sam za ocenu. Otac me je šamarao, bacio na krevet, bio je u stanju da me ubije. Za jednu, pišljivu ocenu. Vešto sam lagao. Ali oca nikada ne možeš slagati. Gde god da si, s kim god da si. On uvek zna, da li si srećan. Da sam išao svojim putem, on bi davno bio mrtav. Ne od moje ruke. Ali bi ga zadesilo to. Valjda nije želeo to.